Псалми 53:2-81:3

Serbian New Testament: Easy-to-Read Version

² Бог са неба гледа род људски,
    да види има ли ко разуман,
    неко ко тражи Бога.
³ Сви су застранили,
    сви се заједно покварили.
Нема никога ко чини добро,
    нема ниједнога.

⁴ Зар никад неће научити они који чине неправду,
    они који мој народ прождиру као да хлеб једу
    и који Бога не призивају?
⁵ Ено их, силан их је страх обузео
    где нема места страху.
Бог расу кости оних што су те опседали.
    Ти их срамоти извргну,
    јер их је Бог одбацио.

⁶ О, кад би Израелу дошло спасење са Сиона!

Кад Бог врати благостање свом народу,
    клицаће Јаков, радоваће се Израел!

⁴ Ево, Бог ми помаже,
    Господ је међу онима
    који ме подржавају.
⁵ Нека се зло врати мојим душманима,
    затри их својом истином.
⁶ Принећу ти жртву драговољну;
    твом Имену ћу захваљивати, ГОСПОДЕ,
    јер је добро.
⁷ Јер, он ме из свих невоља избавио
    и својим очима видех непријатеље поражене.

⁶ Рекох: »Е да су ми крила као у голуба,
    одлетео бих и био на миру!
⁷ Далеко бих одлепршао,
    у пустињи боравио. Села
⁸ Похитао бих у своје склониште
    од вихора и олује.«

⁹ Говор им збркај, Господе, језике им расколи,
    јер насиље и кавгу видим у граду.
¹⁰ Дању и ноћу круже његовим зидинама.
    У њему су неправда и мука,
¹¹ у њему је пропаст;
    тлачење и превара не одлазе му с улица.

¹² Да ме увредио непријатељ,
    то бих поднео.
Да се дигао на мене онај ко ме мрзи,
    од њега бих се сакрио.
¹³ Али то си учинио ти, човек као ја,
    мој пријатељ, кога тако добро знам,
¹⁴ с којим сам водио присне разговоре
    док смо код Дома Божијег ходали међу мноштвом.

¹⁵ Нека их заскочи смрт,
    нека живи сиђу у Шеол,
    јер зло им је у дому и срцу.
¹⁶ А ја Бога призивам,
    и ГОСПОД ме спасава.
¹⁷ Увече, ујутро, у подне жалим се и јечим,
    и он ми чује глас.
¹⁸ Здравог и живог ће ме избавити
    из битке коју с многима водим.
¹⁹ Чуће Бог, који од искона седи на престолу,
    и поразити их, Села
    јер не мењају се и Бога се не боје.
²⁰ Мој друг на пријатеља диже руку
    и свој савез прекрши.
²¹ Говор му је гладак маслац,
    а у срцу му рат.
Речи су му блаже од уља,
    а у ствари су мачеви исукани.

²² ГОСПОДУ повери своје бриге,
    и он ће те подупрети –
    никад неће дати да праведник посрне.
²³ А ти ћеш, Боже,
    опаке оборити у јаму пропасти.
Крволоци и варалице
    неће доживети ни пола својих дана.
    А ја се у тебе уздам.

³ Кад се уплашим,
    у тебе се уздам.
⁴ У Бога, чију реч хвалим,
    у Бога се уздам.
Нећу се плашити –
    шта ми може смртник?

⁵ Поваздан моје речи искривљују,
    стално смишљају како да ми учине зло.
⁶ Састају се, сакривени вребају,
    на моје кораке пазе
    чекајући да ми узму живот.
⁷ Зар да се с таквим безакоњем извуку?
    У свом гневу, Боже, обори народе.
⁸ Пребројао си моје ноћи бесане;
    моје сузе стави у мешину –
    све је то већ у твојој књизи.
⁹ Чим завапим к теби,
    узмакнуће моји непријатељи.
    То знам јер Бог је на мојој страни.

¹⁰ У Бога, чију реч хвалим,
    у ГОСПОДА, чију реч хвалим,
¹¹ у Бога се уздам.
    Нећу се плашити –
    шта ми може човек?

¹² Извршићу завете које сам ти дао, Боже;
    принећу ти жртве захвалнице.
¹³ Зато што си ме избавио од смрти
    – да, ноге си ми сачувао од посртања –
    пред тобом ћу ходати у светлости живота.

Бог своју љубав и истину шаље.

⁴ Међу лавовима лежим,
    међу људождерима,
чији су зуби копља и стреле,
    а језик оштар мач.

⁵ Буди узвишен над небесима, Боже,
    твоја слава над свом земљом.

⁶ Мрежу поставише за моје ноге –
    душу ми обузе тескоба.
Јаму ископаше преда мном –
    али сами у њу упадоше. Села

⁷ Срце ми је постојано, Боже,
    срце ми је постојано.
    Певаћу и свирати.
⁸ Пробуди се, душо моја!
    Пробудите се, харфо и лиро!
    Зору ћу да пробудим.
⁹ Захваљиваћу ти међу народима, Господе,
    псалме ти певати међу народностима.
¹⁰ Јер, твоја љубав је велика до неба
    и твоја истина до облакâ.

¹¹ Буди узвишен над небесима, Боже,
    твоја слава над свом земљом.

⁶ Поломи им зубе у устима, Боже,
    скрши лавље очњаке, ГОСПОДЕ!
⁷ Нека нестану као вода која отиче,
    нека буду згажени као трава на стази.
⁸ Нека буду као пуж који се топи док пузи,
    као мртворођенче које никад не виде сунца.
⁹ Пре но што им котлићи осете врелину трња,
    нека у љутом гневу буду живи одувани.

¹⁰ Радоваће се праведник кад буде освећен,
    кад ноге опере у крви опаких.
¹¹ Тада ће људи рећи:
    »Заиста праведник добија награду.
    Заиста постоји Бог који суди на земљи.«

⁶ Свако вече се враћају,
    режећи као пси,
    и круже градом.
⁷ Види шта им бљују уста,
    на уснама им мачеви.
    »Ко нас чује?« говоре.
⁸ А ти им се смејеш, ГОСПОДЕ,
    свим народима се ругаш.
⁹ Снаго моја, тебе ишчекујем,
    јер ти си, Боже, моје утврђење високо.
¹⁰ Бог мој милостиви ићи ће преда мном,
    Бог ће ми дати да ликујем над душманима.
¹¹ Немој само да их побијеш,
    да мој народ не заборави шта је било.
Својом их силом распрши,
    па их обори, Господе, Штите наш.
¹² Због греха њихових уста,
    због речи њихових усана,
нека буду ухваћени у својој охолости.
    Због клетви и лажи које говоре
¹³     у срџби их докрајчи.
Докрајчи их, да их више не буде,
    да се зна да Бог влада у Јакову
    и до крајева земље.

¹⁴ Свако вече се враћају,
    режећи као пси,
    и круже градом.
¹⁵ Лутају унаоколо тражећи шта ће да једу
    и завијају ако се не насите.

¹⁶ А ја ћу сваког јутра певати о твојој снази,
    радосно певати о твојој љубави.
Јер, ти си моје утврђење високо,
    моје уточиште у време невоље.
¹⁷ Снаго моја, теби хвалоспев певам.
    Ти си, Боже, моје утврђење високо,
    мој милостиви Бог.

⁶ Бог рече у свом светилишту:
    »Победићу и Сихем разделити,
    долину Сукот размерити.
⁷ Гилад је мој и Манасија је мој,
    Ефрем ми је шлем, Јуда моје жезло.
⁸ Моав ми је суд за прање,
    на Едом ћу бацити сандалу,
    над Филистејом победнички поклич испуштам.«

⁹ Ко ће ме спровести до града утврђеног?
    Ко ће ме довести до Едома?
¹⁰ Зар нећеш ти, Боже,
    ти који нас одбаци,
ти, Боже, који више не излазиш у бој
    с нашим војскама?
¹¹ Помози нам против душмана,
    јер ништавна је људска помоћ.
¹² С Богом ћемо чинити силна дела
    и он ће згазити наше душмане.

⁴ Да ми је да у твом шатору боравим довека
    и уточиште нађем у заклону твојих крила. Села

⁵ Јер, ти си чуо моје завете, Боже,
    дао ми наследство које је за оне
    који се твога Имена боје.
⁶ Умножи број дана царевог живота,
    његове године кроз поколења.
⁷ Нека довека седи на престолу пред Богом,
    чија ће љубав и истина бдети над њим.
⁸ Тако ћу твом Имену псалме певати довека
    и своје завете извршавати сваки дан.

³ Докле ћете насртати на мене?
    Зар хоћете да ме убијете?
Само што не паднем
    као нагнут зид, као ограда климава.
⁴ Заверу су сковали
    да ме с мог узвишеног места оборе.
Лажи им омилише.
    Устима ме благосиљају,
    а у себи проклињу. Села

⁵ Само је у Богу починак, душо моја,
    од њега је моја нада.
⁶ Само је он моја Стена и Спаситељ,
    моје утврђење високо, нећу се пољуљати.

⁷ Код Бога је моје спасење и слава,
    Бог је моја јака Стена, моје уточиште.
⁸ У њега се уздај у свако доба, народе,
    своје срце изливајте пред њим.
    Бог је наше уточиште. Села

⁹ Људи су само дашак,
    људски род је лаж.
Да се сви заједно попну на кантар,
    од дашка би били лакши.
¹⁰ Не уздајте се у изнуђено,
    не поносите се отетим.
Ако вам се увећа богатство,
    нека вам се срце за њега не везује.

¹¹ Бог рече једно,
    а ја чух и друго:
да је у Богу снага
¹²     и да је у теби, Господе, љубав.
Ти сваком враћаш према његовим делима.

⁶ Сећам те се на својој постељи,
    на тебе мислим у ноћним сатима.
⁷ Ти си Помагач мој,
    зато у сенци твојих крила кличем.
⁸ Душа ми се приљубила уз тебе,
    твоја ме десница придржава.

⁹ А они што би да ми узму живот, да га униште,
    у Подземље ће отићи.
¹⁰ Биће предати мачу
    и постати храна шакалима.
¹¹ А цар ће се радовати у Богу.
    Хвалиће се сви који му се заклињу на верност^[a],
    а уста лажљиваца биће запушена.

⁷ Али Бог ће их погодити стрелом,
    биће рањени изненада;
⁸ сами ће се о свој језик саплести.
    Сви који их виде одмахиваће главом.
⁹ Уплашиће се сав људски род;
    причаће шта је Бог учинио
    и извући поуку из његовог дела.
¹⁰ Праведник се радује у ГОСПОДУ
    и у њега се узда.
    Хвалиће се сви који су срца честитог.

⁵ У својој праведности,
    ти нас страхотним делима услишаваш,
Боже, Спаситељу наш,
    узданице свих крајева земље
    и мора далеких.
⁶ Својом силом учвршћујеш планине
    снагом наоружан.
⁷ Хучање морâ стишаваш,
    хучање таласа њихових
    и грају народâ.
⁸ Они што живе накрај света
    боје се твојих знамења.
Исходишта јутра и вечери
    клицањем одзвањају.

⁹ О земљи водиш бригу и натапаш је,
    чинећи је силно богатом.
Божија река пуна је воде,
    да људима спремиш жито,
    јер си тако одредио.
¹⁰ Натапаш бразде земљине,
    грумење поравнаваш;
размекшаваш је пљуском,
    усеве јој благосиљаш.
¹¹ Годину крунишеш својим добрима
    и обиље се излива куд год прођеш.
¹² Пашњаци пустињски обиљем се преливају,
    брда се опасују весељем.
¹³ Ливаде се прекриле стадима,
    а долине огрнуле житом –
    од радости кличу и певају.

⁵ Дођите и видите шта је Бог учинио:
    страхотна дела за људски род.
⁶ Море претвори у копно,
    реку пређоше пешке.
    Дођите да се у њему радујемо.
⁷ Он својом силом влада довека,
    његове очи мотре на народе.
    Нека се бунтовници не дижу на њега. Села

⁸ Благосиљајте нашег Бога, народи,
    нека одзвањају хвалоспеви о њему.
⁹ Он нам је душу сачувао живу
    и није дао да нам се нога оклизне.
¹⁰ Јер, ти си нас проверио, Боже,
    пречистио нас као што се пречишћава сребро.
¹¹ У мрежу си нас увео,
    терет нам натоварио на леђа.
¹² Пустио си људе да нам јашу над главом,
    кроз ватру и воду прођосмо.
    Али ти нас изведе и окрепи нас.

¹³ С паљеницама ћу ући у твој Дом;
    извршићу завете које сам ти дао,
¹⁴ које су моје усне обећале
    и моја уста изговорила у невољи.
¹⁵ Принећу ти паљенице од угојених животиња,
    с кâдом од лоја овнујског.
    Принећу ти говеда и јарце. Села

¹⁶ Дођите и чујте, сви који се бојите Бога:
    испричаћу вам шта је за мене учинио.
¹⁷ Завапио сам му својим устима,
    својим језиком га величао.
¹⁸ Да сам у срцу размишљао о злу,
    не би ме Господ чуо.
¹⁹ Али Бог ме чуо
    и помно саслушао моју молитву.
²⁰ Нека је благословен Бог,
    који ми не одби молитву
    и своју љубав ми не ускрати.

³ Нека ти захваљују народи, Боже;
    нека ти сви народи захваљују.
⁴ Нека се народности радују и кличу,
    јер народима судиш праведно
    и управљаш народностима на земљи. Села

⁵ Нека ти захваљују народи, Боже;
    нека ти сви народи захваљују.
⁶ Земља је дала свој род.
    Нека нас Бог, наш Бог, благослови.
⁷ Нека нас Бог благослови
    и нека га се боје сви крајеви земље.

² Као што се растерује дим, растерај их.
    Као што се восак топи пред ватром,
    нека тако опаки пропадну пред Богом.
³ А праведни нека се радују,
    нека се веселе пред Богом,
    нека радосно кличу.

⁴ Певајте Богу, псалме певајте његовом Имену.
    Величајте онога који јаше на облацима^[b] –
име му је ГОСПОД –
    и кличите пред њим.
⁵ Бог у свом светом пребивалишту
    отац је сирочади, бранитељ удовица.
⁶ Бог усамљенима налази дом,
    сужње изводи на срећну слободу,
а бунтовне оставља да живе
    у земљи спрженој сунцем.

⁷ Кад си ишао пред својим народом, Боже,
    кад си кроз пустолину корачао, Села
⁸ земља се тресла, небо лило кишу
    пред Богом синајским,
    пред Богом, Богом Израеловим.
⁹ Ти посла изобилну кишу, Боже,
    свој изнемогли посед окрепи.
¹⁰ Твој народ се насели на њему
    и ти, Боже, од својих добара за сиромахе спреми.

¹¹ Господ издаде заповест,
    и мноштво жена радосну вест објави:
¹² »Цареви над војскама беже ли беже!
    Домаћице деле плен!
¹³ Чак и за вас који сте лежали међу торовима
    има крилâ голубице обложених сребром,
    с перјем од злата!«
¹⁴ Кад је Свесилни развејао цареве по земљи,
    она постаде као снег на Цалмону.
¹⁵ Моћна гора је гора башанска;
    гора башанска је гора врлетна.
¹⁶ Зашто са завишћу гледате, горе врлетне,
    на гору на којој се Богу свидело да борави,
    на којој ће се ГОСПОД настанити довека?
¹⁷ Божијих је кола десетине хиљада
    и хиљаде хиљада:
    Господ са Синаја у своје светилиште долази.
¹⁸ Када си се попео на висину,
    за собом си повео сужње
и од људи примио дарове,
    чак и од бунтовникâ,
    да би ГОСПОД, Бог, тамо боравио.

¹⁹ Нека је благословен Господ,
    Бог наш Спаситељ,
    који наш терет носи поваздан. Села

²⁰ Наш Бог је Бог који спасава;
    ГОСПОД, Господ, од смрти избавља.
²¹ Заиста, Бог ће смрскати главе својих непријатеља,
    космато теме онога ко у својој кривици остаје.
²² Господ рече: »Вратићу их из Башана,
    вратићу их из морских дубина,
²³ да ноге умочиш, а твоји пси језик
    у крв непријатељâ.«

²⁴ Народ виде улазак твоје поворке, Боже,
    улазак поворке Бога, мога Цара, у светилиште.
²⁵ Напред су певачи, за њима свирачи,
    између њих девојке у даире ударају.
²⁶ Бога благосиљајте на великом скупу,
    ГОСПОДА, Врело Израелово, благосиљајте!
²⁷ Предводи их најмлађи, Венијамин,
    за њим поглавари Јудини са њиховим мноштвом,
    поглавари Завулонови и поглавари Нефталимови.

²⁸ Покажи своју силу, Боже,
    силу, Боже, којом си за нас све чинио
²⁹ из свога Храма у Јерусалиму,
    где ти цареви доносе дарове.
³⁰ Запрети звери међу трском,
    крду бикова међу телићима народâ.
Нека ти, унижена,
    сребрне шипке донесе.
Распршио си народе којима је мио рат;
    сада ти пузећи долазе са сребрњацима.
³¹ Из Египта ће доћи посланици,
    Куш ће пружити руке Богу.

³² Певајте Богу, царства земаљска,
    псалме певајте ГОСПОДУ, Села
³³ Ономе који јаше по небесима,
    по небесима исконским,
    који, ено, силним гласом грми.
³⁴ Признајте Божију силу.
    Његово је величанство над Израелом,
    његова сила у облацима.
³⁵ Страшан си, Боже, у свом светилишту.
    Бог Израелов силу и моћ даје свом народу.

Нека је благословен Бог!

⁵ Ти знаш моје безумље, Боже,
    моја кривица није ти скривена.
⁶ Нека не буду осрамоћени због мене
    они који те ишчекују,
Господе ГОСПОДЕ над војскама.
    Нека се не постиде због мене
они који те траже,
    Боже Израелов.
⁷ Јер, ради тебе трпим увреде
    и стид ми покрива лице.
⁸ Странац сам својој браћи,
    туђинац синовима моје мајке.
⁹ Изједа ме ревност за твој Дом
    и на мене падају увреде оних који те вређају.
¹⁰ Кад плачем и постим,
    вређају ме.
¹¹ Кад се у кострет обучем,
    узречица им постанем.
¹² Они што седе на капији,
    против мене говоре,
    а пијанци о мени певају ругалице.

¹³ А ја се теби молим, ГОСПОДЕ.
    У време своје наклоности,
у својој великој љубави, Боже,
    услиши ме својим спасењем поузданим.
¹⁴ Ишчупај ме из блата,
    не дај да потонем.
Избави ме од оних који ме мрзе,
    из водâ дубоких.
¹⁵ Не дај да ме преплаве воде,
    ни прогутају дубине,
    ни да гробна јама своја уста затвори нада мном.

¹⁶ Услиши ме, ГОСПОДЕ,
    јер твоја љубав је добра.
    Окрени ми се у својој великој самилости.
¹⁷ Не криј своје лице од мене, твог слуге,
    брзо ме услиши, јер сам у невољи.
¹⁸ Приђи и избави ми душу,
    спаси ме због мојих непријатеља.
¹⁹ Ти знаш увреде које примих,
    моју срамоту и стид.
    Пред тобом су сви моји душмани.
²⁰ Увреде ми сломише срце,
    и разболех се.
Чекао сам да се неко сажали,
    али таквог не би,
и да ме неко утеши,
    али не нађох никог.
²¹ У јело ми ставише жучи,
    кад ожеднех, дадоше ми да пијем сирће.

²² Нека им трпеза пред њима постане замка
    и клопка за њихове пријатеље.
²³ Нека им се помраче очи, да не виде,
    и нека им се кукови тресу без престанка.
²⁴ Излиј своју срџбу на њих,
    нека их стигне твој љути гнев.
²⁵ Нека им опусти табор –
    не било никог да им станује у шаторима.
²⁶ Јер, прогоне онога кога ти раниш
    и причају о болу оних које прободеш.
²⁷ Кривицу им додај на кривицу,
    не дај да се оправдају пред тобом.
²⁸ Нека буду избрисани из књиге живих,
    нека не буду уписани с праведнима.

²⁹ А ја сам јадан и болан;
    нека ме твоје спасење заштити, Боже.
³⁰ Песмом ћу хвалити Божије Име
    и величати га песмом захвалницом.
³¹ Биће то ГОСПОДУ милије од вола,
    милије од јунца с роговима и папцима.

³² Видеће то кротки и обрадовати се.
    Живело вам срце, ви који Бога тражите.
³³ ГОСПОД чује убоге
    и не презире своје засужњене.
³⁴ Нека га хвале небо и земља,
    мора и све што се у њима креће,
³⁵ јер Бог ће спасти Сион
    и поново подићи градове Јудине.
    Народ ће се тамо населити и запосести га.
³⁶ Наследиће га потомци његових слугу,
    пребивати у њему они који његово Име воле.

⁵ А ја, јадан сам и бедан.
    У помоћ ми похитај, Боже.
Ти си ми Помагач и Избавитељ, ГОСПОДЕ;
    не оклевај.
¹ У тебе се уздам, ГОСПОДЕ,
    не дај да се икада постидим.
² Избави ме и ослободи у својој праведности,
    помно ме саслушај и спаси.
³ Буди ми стена уточишта
    на коју увек могу да дођем.
Заповест издај да ме спасеш,
    јер ти си хридина и тврђава моја.
⁴ Ослободи ме из руку опакога, Боже мој,
    из шака човека злог и окрутног.
⁵ Јер, ти си моја нада, Господе ГОСПОДЕ,
    моје уздање од младости.
⁶ На тебе се од мајчине утробе ослањам,
    ти си ме из трбуха мајчиног извео.
    Без престанка ти изричем хвале.
⁷ Пример постадох многима,
    јер ти си моје јако уточиште.
⁸ Уста су ми пуна хвала о теби,
    твоју лепоту поваздан објављују.
⁹ Не одбаци ме у старости,
    не остави ме кад ми ишчили снага.
¹⁰ Јер, непријатељи говоре против мене,
    заједно кују заверу они што на мој живот вребају.
¹¹ Говоре: »Бог га је оставио.
    Идите за њим и ухватите га,
    јер нема никог да га избави.«
¹² Не удаљуј се од мене, Боже,
    у помоћ ми похитај, Боже мој.
¹³ Нека моји тужитељи скончају у срамоти,
    нека презир и стид покрију оне који би да ми науде.

¹⁴ А ја ћу те чекати без престанка,
    све више ти изрицати хвале.
¹⁵ Уста ће моја причати о твојој праведности,
    поваздан о твојим делима спасења,
    иако им не знам броја.
¹⁶ Доћи ћу са снагом Господа ГОСПОДА,
    помињаћу твоју праведност, само твоју.

¹⁷ Ти ме од моје младости учиш, Боже,
    и ја све досад твоја чудесна дела објављујем.
¹⁸ Не остављај ме, Боже, сад кад сам стар и оседео,
    док снагу твоје руке не објавим нараштају новом,
    твоју силу свима који ће доћи.

¹⁹ Твоја праведност до неба досеже, Боже,
    који си велика дела учинио.
    Ко је, Боже, као ти?
²⁰ Иако си ме великим и тешким невољама изложио,
    опет ћеш ме оживети,
    опет ћеш ме из дубина земље подићи.
²¹ Учинићеш ме већим но икад
    и опет ме утешити.

²² Харфом ћу ти захваљивати за твоју истину, Боже мој,
    у лиру ти свирати, Свече Израелов.
²³ Клицаће моје усне док ти свирам
    и моја душа, коју си избавио.
²⁴ Мој језик ће о твојој праведности причати поваздан,
    јер су осрамоћени и постиђени
    они који хтедоше да ми науде.

⁵ Нека те се боје док год је сунца и месеца,
    кроз сва поколења.
⁶ Нека цар буде као киша која пада на покошену ливаду,
    као пљускови што натапају земљу.
⁷ Нека у данима његове владавине
    праведни бујају
    и мир обилује док год је месеца.

⁸ Нека влада од мора до мора
    и од Еуфрата^[c] до крајева земље.
⁹ Нека пред њим клече становници пустиње,
    нека његови непријатељи лижу прашину.
¹⁰ Нека му цареви Таршиша и острвâ
    доносе данак,
    цареви Сабе и Севе дарове.
¹¹ Нека му се клањају сви цареви,
    нека му служе сви народи.
¹² Јер, он ће избавити убогога кад завапи,
    сиромаха који нема помагача.
¹³ Сажалиће се на сиромаха и убогога
    и спасти живот убогима.
¹⁴ Избавиће их од тлачења и насиља,
    јер му је њихова крв драгоцена.

¹⁵ Живео цар!
    Нека му се дарује злато сабејско.
Нека се моле за њега без престанка.
    Нека га поваздан благосиљају.
¹⁶ Нека буде обиље жита у земљи,
    нека се повија по врховима гора.
Нека њени плодови бујају као Либан.
    Нека житељи града цветају као трава на земљи.
¹⁷ Нека му се име сачува довека,
    нека траје док год је сунца.
Нека преко њега сви народи
    буду благословени
и нека га славе.

¹⁸ Нека је благословен ГОСПОД, Бог,
    Бог Израелов, који једини чини чуда.
¹⁹ Нека је благословено његово славно Име довека.
    Нека се сва земља испуни његовом славом.
Амин! Амин!

² А ја – замало ми ноге не посрнуше,
    замало се не оклизнух корачајући,
³ јер сам завидео бахатима
    гледајући благостање опаких.

⁴ Никакву патњу не трпе,
    тело им здраво и снажно.
⁵ Немају брига као други,
    нити их људске невоље погађају.
⁶ Зато им је охолост огрлица,
    насиље одећа коју облаче.
⁷ Очи им подбуле од сала,
    срце им препуно измишљотина.
⁸ Изругују се, говоре пакосно,
    надмено прете тлачењем.
⁹ Устима присвајају небеса,
    а језиком запоседају земљу.
¹⁰ Зато се народ њима окреће
    и њихове речи гута као воду.
¹¹ А они говоре: »Откуд Бог зна шта чинимо?«
    и: »Зар Свевишњи има знање?«

¹² Ето такви су опаки –
    увек безбрижни, богатство гомилају.

¹³ Узалуд сам чисто срце чувао
    и руке прао у недужности.
¹⁴ Поваздан ме погађају невоље
    и казну примам сваког јутра.
¹⁵ Да сам рекао: »И ја ћу говорити тако«,
    издао бих твоју децу.
¹⁶ Али, кад сам све то покушао да разумем,
    сувише тешко ми је било
¹⁷ док нисам ушао у Божије светилиште
    – тада схватих какав им је крај:
¹⁸ Заиста, на клизаво место их стављаш,
    у пропаст их обараш.
¹⁹ У једном трену пропадају,
    докраја збрисани ужасом.
²⁰ Као што човек заборави сан кад се пробуди,
    тако ћеш и ти, Господе, заборавити њихов лик кад устанеш.

²¹ Кад ми је срце било чемерно
    и мисли огорчене,
²² био сам безумник и незналица,
    живинче бесловесно пред тобом.
²³ Али ипак сам стално с тобом,
    ти ме за десницу држиш.
²⁴ Својим саветима ме водиш,
    а на крају ћеш ме увести у славу.
²⁵ Кога ја на небу имам осим тебе?
    А уз тебе, ништа ми на земљи није мило.
²⁶ Занемоћати ми може тело и срце,
    али Бог је снага мога срца
    и мој део довека.
²⁷ Пропашће они који су далеко од тебе;
    ти затиреш све који су ти неверни.
²⁸ А за мене је добро да будем у Божијој близини;
    у Господу ГОСПОДУ налазим уточиште.
    Причаћу о свим твојим делима.

⁴ Рикали су твоји душмани
    на месту нашег састанка с тобом,
    знак своје победе поставили.
⁵ Као човек што секиром витла по гуштари,
⁶     секирама и ћускијама
    скршише све даске изрезбарене.
⁷ Твоје светилиште спалише до земље,
    оскврнавише боравиште твога Имена.
⁸ Помислише: »Хајде да их докраја сатремо.«
    И спалише сва места састанка с Богом у земљи.

⁹ Не видимо више своја знамења,
    нема више пророкâ,
    нико од нас не зна докле ће овако.
¹⁰ Докле ће те вређати душманин, Боже?
    Зар ће ти непријатељ погрђивати Име довека?
¹¹ Зашто суспрежеш руку, своју десницу?
    Дигни је са својих груди, докрајчи их!

¹² Али Бог је мој цар од давнина,
    он спасење доноси на земљу.

¹³ Ти си својом силом расколио море,
    разбио главе неманима у води.
¹⁴ Ти си левијатану смрскао главе,
    дао га за храну створењима пустињским.
¹⁵ Ти си врела и потоке отворио,
    ти си пресушио реке непресушне.
¹⁶ Дан је твој, а и ноћ је твоја,
    ти си поставио месец и сунце.
¹⁷ Ти си одредио све међе земљине,
    ти си створио лето и зиму.

¹⁸ Сети се, ГОСПОДЕ, како те непријатељ вређао,
    како ти је Име погрђивао народ безуман.
¹⁹ Не предај живот своје голубице зверима,
    не заборави живот својих сиромаха довека.
²⁰ Сети се свога Савеза,
    јер пуни су насиља мрачни закуци земље.
²¹ Не дај да потлачени узмакне осрамоћен,
    нека сиромах и убоги хвале твоје Име.
²² Устани, Боже, заузми се за своју парницу,
    сети се како те безумници поваздан вређају.
²³ Не заборави грају твојих душмана
    и непрестану галаму оних што се дижу против тебе.

² »Кад изаберем право време,
    судићу правично.
³ Кад се затресе земља и сви њени житељи,
    ја њене стубове у раван враћам. Села
⁴ Бахатима говорим: ‚Не хвалишите се‘
    и опакима: ‚Не дижите рогове.
⁵ Не дижите рогове ка небу,
    не говорите истегнуте шије.‘«
⁶ Уздизање не долази
    ни са истока, ни са запада,
    ни из пустиње.
⁷ Него, Бог је тај који суди:
    једнога унизује, а другога уздиже.

⁸ Јер, у руци ГОСПОДЊОЈ пехар је гнева,
    пун вина запењеног, зачињеног.
Кад га излије,
    до талога ће га искапити
    и испити сви опаки на земљи.

⁹ А ја ћу ово довека објављивати;
    псалме ћу певати Богу Јаковљевом.

¹⁰ »Одсећи ћу рогове свим опакима,
    а уздигнути биће рогови праведникови.«

⁴ Светлошћу блисташ,
    величанственији од прадавних гора.

⁵ Храбри леже опљачкани,
    у последњи сан утонули;
    ниједан ратник не диже руку.
⁶ Од твоје претње, Боже Јаковљев,
    и јахач и коњ у дубок сан утонуше.

⁷ Само се тебе треба бојати.
    Ко сме да стане пред тебе кад се разгневиш?
⁸ Ти с неба изрече пресуду –
    земља се уплаши и умири
⁹ кад Бог устаде да суди,
    да спасе све кротке на земљи. Села

¹⁰ Захваљиваће ти и јаросни Едом,
    преостале из Хамата везаћеш за себе^[d].
¹¹ Заветујте се ГОСПОДУ, своме Богу,
    и завете извршавајте.
Нека околни народи доносе дарове
    Ономе кога се треба бојати.
¹² Он чини да владари буду понизни,
    њега се боје земаљски цареви.

² У дан невоље Господа тражим,
    ноћу до изнемоглости пружам руке
    и моја душа одбија да се утеши.
³ Сетим се Бога, и заридам,
    размишљам, и клонем духом. Села

⁴ Не даш да ми се склопе очи,
    узрујан сам, не могу да говорим.
⁵ Размишљам о данима давним,
    годинама прадавним.
⁶ Ноћу се сећам својих песама.
Са својим срцем разговарам,
    а мој дух тражи одговор:
⁷ »Зар ће Господ довека одбацити?
    Зар се више неће смиловати?
⁸ Зар довека нестаде његова љубав?
    Зар за сва поколења пропаде његово обећање?
⁹ Зар је Бог заборавио да буде милостив?
    Зар је у гневу своју самилост закључао?« Села

¹⁰ И говорим: »Ово ме боли:
    десница Свевишњега није више с нама.«

¹¹ Сећаћу се дела ГОСПОДЊИХ,
    да, сећаћу се твојих давних чуда.
¹² Мислићу о свим твојим делима
    и размишљати о оном што си учинио.
¹³ Твој пут је свет, Боже.
    Који је бог тако велик као наш Бог?
¹⁴ Ти си Бог који чини чуда,
    ти своју силу обзнањујеш међу народима.
¹⁵ Својом си руком откупио свој народ,
    потомке Јаковљеве и Јосифове. Села

¹⁶ Воде те видеше, Боже,
    воде те видеше и згрчише се,
    дубине задрхташе.
¹⁷ Мрачни облаци излише воду,
    небом се проломи гром,
    твоје стреле се разлетеше.
¹⁸ Твоја грмљавина заори се у вихору,
    муње обасјаше свет,
    земља задрхта и затресе се.
¹⁹ Твој пут је водио кроз море,
    твоја стаза кроз силне воде,
    иако се твоје стопе не видеше.
²⁰ Ти свој народ поведе као стадо
    преко Мојсија и Аарона.

⁵ Он установи прописе у Јакову
    и постави Закон у Израелу,
за које заповеди нашим праоцима
    да их својој деци обзнане,
⁶ да их сазна следећи нараштај,
    деца која ће се тек родити,
    која ће онда говорити својој деци
⁷ да се уздају у Бога
    и не забораве Божија дела,
    него да чувају његове заповести,
⁸ да не буду као њихови праоци –
    нараштај бунтован и непокоран,
нараштај чије је срце непостојано
    и који је духом неверан Богу.

⁹ Ефремовци, иако наоружани луком,
    на дан битке окренуше леђа.
¹⁰ Нису се држали Божијег Савеза
    и одбијали су да живе по његовом Закону.
¹¹ Заборавили су његова дела
    и чуда која им је показао.
¹² Чудесна дела је учинио
    наочиглед њиховим праоцима
у земљи египатској, у цоанском крају.
¹³     Море је раздвојио и кроз њега их провео,
    учинио да воде стоје као бедем.
¹⁴ Дању их је водио облаком,
    а сву ноћ светлошћу огња.
¹⁵ У пустињи је расколио стене
    и напојио их водом обилном као океан^[e].
¹⁶ Из хридине је извео потоке
    и учинио да воде потеку као реке.

¹⁷ А они су и даље грешили против њега,
    бунећи се против Свевишњега у пустињи.
¹⁸ Намерно су искушавали Бога
    тражећи храну за којом су жудели.
¹⁹ Против Бога су говорили, питајући:
    »Може ли Бог да простре трпезу у пустињи?
²⁰ Ето, стену је ударио, да вода потече,
    и набујали потоци теку.
А може ли дати и хлеба?
    Може ли свом народу да набави меса?«

²¹ Кад их је Бог чуо, разјари се.
    Огањ плану против Јакова,
    гнев се диже против Израела,
²² јер нису веровали Богу
    ни уздали се у његово спасење.
²³ Он заповеди облацима на небу
    и отвори двери небеске,
²⁴ па просу ману као кишу, да народ једе;
    даде им жита са неба.
²⁵ Човек је јео хлеб анђела.
    Он им посла хране да једу досита.
²⁶ Он с небеса пусти источни ветар
    и својом силом јужни ветар доведе,
²⁷ па као кишу просу на њих меса као прашине,
    крилатих птица као морског песка.
²⁸ Он учини да им попадају сред табора,
    свуд уоколо њихових шатора.
²⁹ И они су јели док се добро не наједоше,
    јер им је дао оно за чим су жудели.
³⁰ А док их још није прошла жеља,
    док им је храна још била у устима,
³¹ Божији гнев се диже на њих.
    Он поби најснажније међу њима
    и покоси младиће Израелове.

³² А они су ипак и даље грешили
    и нису веровали упркос чудима.
³³ Зато им оконча дане у једном даху
    и њихове године ужасом изненадним.
³⁴ Кад год би их Бог убијао, тражили би га
    и опет му се свесрдно враћали –
³⁵ сетили би се да је Бог њихова Стена,
    Бог Свевишњи њихов Откупитељ.

³⁶ А онда би га опет варали устима
    и лагали га језиком.
³⁷ Нису му били одани срцем,
    ни верни његовом Савезу.

³⁸ А он, самилостан, праштао би им грех
    и не би их затро.
Много је пута суспрезао гнев
    и није будио сву своју јарост.
³⁹ Јер, сетио би се да су само тело,
    ветар који прође и више се не враћа.

⁴⁰ Колико су се само бунили против њега у пустињи
    и жалостили га у пустолини!
⁴¹ Стално су изнова искушавали Бога
    и задавали бол Свецу Израеловом.
⁴² Нису се сећали његове руке –
    дана кад их је од њиховог душманина откупио,
⁴³ ни знамењâ која је учинио у Египту,
    његових чуда у цоанском крају:
⁴⁴ Он им у крв претвори
    реке и потоке, да не пију из њих.
⁴⁵ Ројеве мува посла међу њих, да их изједу,
    и жабе, да их затру.
⁴⁶ Усеве им предаде штурку,
    њихову муку скакавцу чегрташу.
⁴⁷ Лозу им затуче грȁдом,
    њихове дивље смокве мразом.
⁴⁸ Говеда им предаде грȁду,
    њихову стоку муњама.
⁴⁹ Посла на њих сву жестину свога гнева,
    срџбу, бес и невољу.
    Гласнике несреће одасла на њих.
⁵⁰ Стазу поравна за свој гнев.
    Живот им не поштеде смрти,
    него их предаде помору.
⁵¹ Поби све прворођено у Египту,
    првине мушкости у Хамовим шаторима.

⁵² А свој народ изведе као овце
    и кроз пустињу их поведе као стадо.
⁵³ Водио их је поуздано, па се нису плашили,
    а море прекри њихове непријатеље.
⁵⁴ Доведе их у своју свету земљу,
    на ову гору, коју својом десницом освоји.
⁵⁵ Пред њима истера народе;
    ужетом измери и раздели
наследство племенима Израеловим
    и даде им да се настане у својим шаторима.

⁵⁶ Али они су искушавали Бога Свевишњега
    и бунили се против њега.
    Нису се држали његових прописа,
⁵⁷ него се одметнуше као и њихови очеви
    и изневерише га, непоуздани као лук искривљен.
⁵⁸ Гневили су га својим узвишицама
    и чинили га љубоморним својим идолима.
⁵⁹ Када их је Бог чуо, разјари се
    и сасвим одбаци Израел.
⁶⁰ Он напусти Боравиште у Шилу,
    шатор у ком се настанио међу људима.
⁶¹ Знак своје силе посла у сужањство
    и знак свога сјаја у душманинове руке.
⁶² Свој народ предаде мачу,
    разјарен на свој посед.
⁶³ Огањ им прождре младиће
    и њихове девојке не чуше песму свадбену.
⁶⁴ Свештеници им попадаше од мача –
    не заплакаше њихове удовице.

⁶⁵ Тада се Господ прену као од сна,
    као ратник који се трезни од вина.
⁶⁶ Своје душмане потисну,
    вечној срамоти их предаде.
⁶⁷ Потом одбаци шатор Јосифов
    и не изабра племе Ефремово,
⁶⁸ него изабра племе Јудино,
    гору Сион, коју заволе.
⁶⁹ Своје светилиште сагради као висове,
    као земљу, коју је утемељио довека.
⁷⁰ Изабра Давида, свога слугу,
    и узе га од овчијих торова.
⁷¹ Доведе га од оваца дојилица
    да напаса Јакова, његов народ,
    Израела, његов посед.
⁷² И напасао их је срца честитог,
    водио их вештим рукама.

⁵ Докле још, ГОСПОДЕ?
    Зар ћеш се довека гневити?
    Зар ће твоја љубомора горети као огањ?
⁶ Излиј своју јарост на народе који те не знају,
    на царства која ти не призивају Име.
⁷ Јер, они прождреше Јакова
    и опустошише његово боравиште.
⁸ Не сећај се, против нас, греха наших предака.
    Нека нам твоја самилост похита у сусрет,
    јер смо беспомоћни.
⁹ Помози нам, Боже, наш Спаситељу,
    свог славног Имена ради.
    Избави нас и опрости нам грехе Имена свога ради.
¹⁰ Зашто да народи говоре:
    »Где им је бог?«
Нека нама наочиглед народи сазнају
    како се светиш за проливену крв својих слугу.
¹¹ Нека роптање сужања стигне пред тебе,
    снагом своје руке сачувај живот на смрт осуђених.

¹² Седмоструко врати у крило нашим суседима
    увреду коју су ти нанели, ГОСПОДЕ.
¹³ Тада ћемо ти ми, твој народ,
    овце твога пашњака, довека захваљивати,
    исказивати ти хвале кроз сва поколења.

³ Обнови нас, Боже;
    нека нас обасја светлост твога лица,
    да се спасемо.

⁴ Докле ће, ГОСПОДЕ, Боже над војскама,
    твој гнев тињати против молитви твога народа?
⁵ Хлебом од суза га храниш
    и пехарима суза појиш.
⁶ Учинио си да се суседи због нас препиру
    и да нам се наши непријатељи ругају.

⁷ Обнови нас, Боже над војскама;
    нека нас обасја светлост твога лица,
    да се спасемо.

⁸ Ти си из Египта донео лозу,
    истерао народе и посадио је.
⁹ За њу си искрчио место,
    и она се закорени и испуни земљу.
¹⁰ Њена сенка планине је прекривала,
    њене гране моћне кедрове.
¹¹ До Великог мора^[f] пружала је розге,
    своје младице до Еуфрата^[g].
¹² Зашто јој поломи ограде
    да са ње беру сви који крај ње прођу?
¹³ Вепар из шуме је пустоши,
    пољско звериње прождире.

¹⁴ Врати нам се, Боже над војскама!
    Погледај са неба и види.
Старај се о овој лози,
¹⁵     чокоту који је твоја десница посадила,
    сину кога си за себе одгајио.
¹⁶ Они који је спалише и посекоше,
    нека изгину од претње твога лица!
¹⁷ Нека твоја рука буде
    на човеку крај твоје деснице,
    на ономе кога си за себе одгајио.
¹⁸ Тада се нећемо окретати од тебе.
    Оживи нас,
    и твоје Име ћемо призивати.

¹⁹ Обнови нас, ГОСПОДЕ, Боже над војскама;
    нека нас обасја светлост твога лица,
    да се спасемо.