Bible in 90 Days
Вилдад
8 А Вилдад из Суша је одговорио овим речима:
2 „Докле ћеш о томе да причаш
и докле ће речи твојих уста бити вихор?
3 Зар Бог изврће правду?
Изврће ли Свемоћни праведност?
4 Ако су му твоја деца сагрешила,
он их је препустио њиховим гресима!
5 Али ако потражиш Бога
и Свемоћнога преклињеш за милост;
6 ако будеш чист и праведан,
он ће бдети над тобом
и обновиће твоје праведно боравиште.
7 Незнатни су били почеци твоји,
а будућност твоја процветаће силно.
8 Хајде, питај нараштај пређашњи
и истражи сазнања њихових предака.
9 Јер, ми смо од јуче, не знамо ништа,
сена су наши земаљски дани.
10 Зар те неће поучити,
рећи ти из срца свога и изнети поуке?
11 Расте ли папирус мимо мочваре?
Расте ли трска мимо вода?
12 Док је још у цвату и непосечена,
већ се суши пре осталих трава.
13 Е, такве су стазе оних што Бога заборављају,
тако се руши нада безбожничка;
14 онога чије се поуздање кида
и који се ослања на кућу од паучине;
15 Елем, ослони ли се на кућу своју –
неће стајати;
прихвати ли је се –
неће се држати.
16 Он је као једра биљка на сунцу,
чије се младице пружају изван врта;
17 корење му се над камењарем преплиће
и у кршу тражи места.
18 Али, ако се искорени са свог места,
оно ће га се одрећи: ’Видело те никад нисам!’
19 Ето, то ти је радост његовог пута,
а већ неко други ниче из тла.
20 Гле, Бог не одбацује човека без мане,
али и не прихвата злотвора за руку.
21 Штавише, смехом ће испунити уста твоја
и усне твоје клицањем!
22 Стидом ће се загрнути они који те мрзе,
а шатор зликоваца ће нестати.“
Јов
9 А Јов је одговорио овим речима:
2 „Заиста, ја знам да је тако,
јер како да се човек оправда пред Богом?
3 Ако би неко хтео да се спори са њим,
не би могао да му одговори једну од хиљаду.
4 Он је мудрог срца и свемогућ,
па ко да му пркоси и остане читав?
5 Он помера горе да оне то и не знају,
преврће их у јарости својој.
6 Он потреса земљу из основа њених,
па стубови њени дрхте.
7 Он заповеди сунцу и оно не сија,
над звездама печат ставља.
8 Само он је тај што небеса разастире
и маршира по морским таласима.
9 Он је начинио Медведа, Орион,
Влашиће и јужна сазвежђа.
10 Он чини велике ствари,
неистраживо је мноштво чудеса његових.
11 Гле! Поред мене он пролази, а ја га не видим.
Он пролази, а ја га не опажам.
12 Види – он отима и ко да га спречи?
Ко ће да му каже: ’А шта то радиш?’
13 Бог не одвраћа свој гнев,
под њим су прострти помоћници чудовишта Раве.
14 А шта бих ја још могао да му узвратим?
Које речи да одаберем против њега?
15 Чак и да сам невин, правдати се нећу,
судију ћу свога за милост да молим.
16 Ако га зазовем и он ми се јави,
нећу веровати да је мом вапају поклонио пажњу.
17 Јер он ме ломи у олуји,
без повода задаје ми многе ране.
18 Не пушта ми да дођем до даха
јер ме је горким јадима налио.
19 Ако је до силе, несумњиво он је силан;
али ако је до правде, ко ће да ме брани?
20 Све и да се правдам,
моја ће ме уста прогласити кривим;
осудиће ме и да сам без мане.
21 И да сам без мане, самог себе не познајем
и свој живот ја презирем.
22 Све је то једно те исто. Зато кажем:
’И оног без мане и оног злога,
Бог ће да докрајчи.’
23 Ако би бич ненадано убијао,
он би се ругао очају недужних.
24 Земља је предана у руке зликовца,
а он затвара очи њеним судијама.
Јер, ако није он, ко је онда?
25 Моји дани протрчаше брже него гласник брзи;
утекоше, добра не видеше;
26 Склизнули су ко бродови трске,
сручили се попут лешинара на лешину.
27 Ако бих казао: ’Заборављам жалопојку своју,
мењам израз свога лица и бићу весео’
28 опет бих стрепео у свим својим јадима,
и знам да ти ме оправдао не би.
29 Јер ако ћу бити крив,
зашто бих се узалуд трудио?
30 Све да се и умијем снежном водом,
руке своје лужином да сперем;
31 и тад би ме у глибаву јаму уронио
да сам гадан и одећи својој.
32 Није он човек попут мене, па да му узвратим,
да заједно дођемо на суд.
33 Међу нама нема посредника
што би руку своју положио на нас обојицу;
34 ко би жезло Божије са мене склонио,
да ме ужас његов не ужасне!
35 Тада бих говорио и не бих га се плашио.
Али, сада нисам такав.
10 Души ми се живот огадио!
Над собом ћу жалопојком зажалити,
јадаћу се у чемеру душе своје.
2 Богу ћу рећи: ’Не осуђуј ме!
Објави ми за шта ме оптужујеш
3 Зар ти је мило да тлачиш,
да одбациш дело својих руку,
а да се смешиш над наумом зликовачким?
4 Зар ти имаш очи човекове,
па да видиш то што људи гледају?
5 Јесу ли ти дани смртникови дани
и године твоје као век човека;
6 па кривице моје испитујеш
и за грехом мојим трагаш?
7 А ти знаш да кривац нисам,
да из твоје руке избављења нема!
8 Уобличише ме твоје руке, саздаше ме,
а ти ме прождиреш.
9 Сети се, молим те,
да си ме ко глину створио,
па зар ћеш у прашину да ме вратиш?
10 Ниси ли ме ко млеко излио
и згрушао попут сира?
11 Ниси ли ме обукао у кожу и месо;
ниси ли ме изаткао костима и венама?
12 Дао си ми и живот и милост,
својим си старањем дух ми очувао.
13 Али, све ове ствари си сакрио у срцу своме,
и знам да је то било у теби!
14 Ако бих и згрешио, ти би бдео нада мном;
не би ме помиловао због кривице моје.
15 Ако сам био злотвор, јао мени!
Ако сам био праведан, главу своју уздизао нисам.
Али ја се давим у срамоти
и свестан сам беде своје!
16 Уздигнем ли се, као лав ме ловиш
и поново на мени величанство своје показујеш.
17 Против мене нове сведоке доводиш,
љутиш се на мене све више
и војску за војском против мене шаљеш.
18 Зашто си ме извадио из мајчиног крила?
Да сам барем издахнуо, да ме око угледало није!
19 Био бих као да ме никад није било,
од мајчиног крила до гроба би ме однели.
20 Зар моји дани нису малобројни?
Доста више! Прођи ме се,
дај ми да̂ се мало развеселим;
21 пре него одем у земљу неповрата,
ноћи и мрака најгушћег;
22 у земљу крајње таме,
дубоког црнила и нереда,
где је и светло као потпуни мрак.’“
Софар
11 А Софар из Намата је одговорио овим речима:
2 „Зар на многе речи одговора нема
и хоће ли причалица постати праведан?
3 Хоће ли твоје празне приче ућуткати људе
и твоје ругање проћи без понижења?
4 Ето, рекао си: ’Моја је поука без мане!
Ја сам невин у твојим очима!’
5 Али када би Бог хтео да говори,
против тебе да отвори уста своја;
6 да ти каже тајне мудрости –
мудрости што има двоструко значење –
сазнао би да Бог заборавља неке кривице твоје!
7 Да ли можеш да докучиш Божије дубине
и границе Свемоћног можеш ли да нађеш?
8 Од небеса су више!
И шта ту да урадиш?
Дубље су од Света мртвих!
И шта ту да докучиш?
9 Оне су од земље дуже
и мером су шире него море.
10 Ако он дође, па затвори или окупи судиште,
ко у томе да га спречи?
11 Јер, он познаје људску пролазност,
види поквареност и с пажњом је прати.
12 Ипак, шупљоглавац ће мудар постати
кад магаре дивље окоти човека!
13 Ако будеш срце своје припремио
и руке своје к њему раширио;
14 а зло ти се у рукама нађе – одбаци га –
нек неправда не пребива у шатору твоме!
15 Тада ћеш без стида да подигнеш лице своје,
чврст ћеш бити, страховати нећеш.
16 Заборавићеш муку своју,
помишљаћеш на њу као на лањске снегове.
17 Светлији од поднева живот ће ти бити,
а и када ноћ наступи, биће као јутро.
18 Спокојан ћеш бити јер постоји нада!
Бићеш добро заштићен,
у спокојству спаваћеш.
19 Лежаћеш и нико те неће плашити,
многи ће ти се додворавати.
20 Згаснуће очи зликовачке,
уточиште њихово нестаће,
а нада једина им је да издахну душу.“
Јов
12 А Јов је одговорио овим речима:
2 „Несумњиво, баш ви сте ми људи
с којима ће и мудрост да сконча!
3 Али и ја имам памет попут ваше,
ништа гори од вас нисам.
И ко још не зна ове ствари?
4 Ја сам на подсмех пријатељу своме,
ја, који сам зазвао Бога и он ми се одазвао.
На подсмех је човек праведан,
човек беспрекоран.
5 ’Он је за пропаст и презир’ –
став је безбрижнога –
’Гурнути треба онога
што му ноге посрћу!’
6 А у шаторима окрутних је мир,
спокојни су они што Бога изазивају
и они што у руци својој бога свога носе[a].
7 Али, молим те, питај животиње
и поучиће те;
и птице на небу
нека ти кажу!
8 Са земљом попричај и поучиће те,
рибе у мору ће ти казивати.
9 Ко од њих још не зна
да је ово начинила Господња рука?
10 У његовој је руци душа свега живог
и дах тела човечанства целог.
11 Не разазнаје ли ухо речи
ко што непце храну проба?
12 Не долази ли мудрост с годинама
и разборитост са данима многим?
13 Са Богом су и мудрост и снага,
његови су и савет и разборитост.
14 Гле, што он разгради, нико не сагради;
кад он човека затвори и нико га не ослободи.
15 Гле, он воде задржава и оне пресуше;
он их ослобађа и земља је изрована.
16 Са њим су снага и поуздана мудрост,
заведени и заводник су његови.
17 Он босоноге одводи саветнике
и слуђује судије.
18 Цареве он распојасава,
каишом им опасује бедра.
19 Он босоноге одводи свештенике
и свргава властодршце.
20 Поузданим усне он затвара,
проницљивост старцима односи.
21 На племиће он презир излива,
делијама каиш откопчава.
22 Он из мрака објављује недокучиве ствари,
мрклу таму износи на светло.
23 Народе он великим чини и сатире их;
умножи народе, па их распрши.
24 Он узима разум старешинама народа земаљских,
чини да лутају пустаром беспутном.
25 Они у мраку пипају, без светла,
а он чини да посрћу ко пијанци.
13 Ето, око је моје све видело,
ухо је моје чуло и то разабрало.
2 И ја имам знање попут вашег
и нисам од вас гори.
3 Па ипак бих Свемоћном да говорим,
са Богом бих да се правдам.
4 Али ви смишљате неистине
и сви сте бескорисни лекари!
5 Када бисте сасвим заћутали
можда бисте и мудри постали!
6 Ја вас молим, саслушајте моје оправдање
и тврдњама мојих уста пажњу поклоните.
7 Па зар ћете Бога бранити неправдом,
сведочити ради њега обману?
8 Зар ћете га пристрасно заступати?
За Бога ћете случај да водите?
9 Добро ли ће бити кад вас он испита?
Зар ћете га преварити ко што неко вара човека?
10 А он ће вас свакако прекорити,
све и да потајно будете пристрасни.
11 Зар вас неће преплашити величанство његово?
Неће ли вас спопасти језа од њега?
12 Ставови су ваши пусте доскочице,
одбране су ваше одбране земљане.
13 Не говорите ми више да бих и ја до речи дошао,
па нека ме снађе шта год да ме снађе!
14 Зашто бих себе кидао зубима својим
и главу своју у торбу стављао?
15 Гле! Макар да ме и убије, надаћу се њему;
још увек бих пред њим путеве своје бранио.
16 И избављење то ће ми бити,
јер пред њега безбожник не може да дође.
17 Послушајте пажљиво беседу моју,
нек вам моје објашњење уђе у уши.
18 Ево, молим вас, изложићу случај свој,
јер знам да сам у праву.
19 Ко ће да се парничи са мном?
Јер, ако сад ућутим мене неће бити!
20 Једино ми две ствари немој учинити
да се не бих сакривао ја од лица твога:
21 Своју руку уклони од мене
и твој ужас нека ме не плаши!
22 Позови ме и одговараћу ти,
или да се ја жалим, а ти ми одговарај.
23 Које су то моје кривице и греси?
Покажи ми преступ мој и грех мој!
24 Зашто лице своје скриваш
и сматраш ме душманином својим?
25 Лист одуван зар ћеш да раздиреш,
травку суву зар ћеш да одуваш?
26 Горке ствари против мене записујеш,
кривице младости моје ми на терет стављаш.
27 Ноге моје у окове стављаш,
надгледаш све стазе моје
и бележиш сваки траг ногу мојих.
28 А ја пропадам као трулеж,
као одећа коју мољац једе!
14 Човек рођен од жене кратко живи
и пун је невоља.
2 Изникне као цвет, па свене;
бежи попут сене и не траје.
3 Зар на таквог поглед свој обраћаш
и мене пред себе на суд доводиш!
4 Ко ће чистим нечисто да учини?
Нико!
5 Његови су дани одређени,
ти познајеш број његових месеци;
међе си му поставио да их не прелази.
6 Скрени поглед с њега, па нека одахне,
док као најамник свој дан не одради.
7 Јер постоји нада и за дрво посечено;
поново ће да изникне
и неће остати без младица својих.
8 Нек му се и корен у земљи спаруши
и пањ му се у земљи сасуши;
9 пропупеће чим осети воду,
пустиће изданке као да је засад!
10 А човек скончава онемоћао;
издахне смртник, и где је он?
11 Из мора исхлапи вода,
а поток пресахне, пресуши;
12 тако и човек легне да више не устане;
док небеса не буде било не буде се,
не дижу се људи из сна њиховога.
13 О, када би ме у Свет мртвих сакрио,
склонио ме док гнев твој не мине;
када би ми поставио рок
и тад ме се сетио!
14 Ал’ кад човек умре, да ли више живи?
Кроз све дане свог кулучења,
ја чекаћу да ми стигне смена.
15 Ти ћеш ме позвати и ја ћу се одазвати,
зажелећеш дело руку својих.
16 Тада ћеш ми кораке бројати,
на мој грех се нећеш освртати.
17 Преступ си мој свезао у врећу,
кривицу си моју избелио.
18 Али као што се гора руши, одрања се,
као што се камен са свог места сваља;
19 ко што воде раздробе камење
и бујице тло исперу,
и ти тако уништаваш човекову наду.
20 Једном засвагда ти га надвладаваш и он одлази,
лице му мењаш и отпушташ га.
21 И он не зна да ли су му синови у части,
и не види ако су незнатни.
22 Само му је тело у болу своме,
само му душа за собом пати.“
Елифас
15 Тада је Елифас из Темана узвратио овако:
2 „Зар мудар човек одговара у ветар,
зар свој стомак пуни источним ветром?!
3 Расправља ли речима безначајним
и говорима који никоме нису на корист?
4 А ти сатиреш побожност,
размишљање пред Богом ометаш.
5 Кривице твоје поуку дају устима твојим,
језиком се лукавим ти служиш.
6 Сопствена те уста осуђују ко кривца,
а не ја; сопствене усне против тебе сведоче.
7 Да ти ниси прворођено људско биће,
изнедрен пре планина?
8 Да ниси слушао Божије тајне савете
и за себе задржао мудрост?
9 Шта то ти знаш, а ми да не знамо?
Шта ти схваташ, а да нама то није дано?
10 Међу нама има и седих и старих,
старијих и од оца твога.
11 Шта, нису ти довољне Божије утехе
и обзирно упућена ти реч?
12 Зашто ти се срце твоје понело?
Зашто ти севају очи твоје,
13 па се твој дух против Бога окренуо
и устима својим просипаш речи?
14 Па шта је човек да би чист био,
да би праведан био онај што га жена роди?!
15 Он се ни у свете[b] своје не поуздаје,
очима његовим ни небеса нису чиста,
16 а камоли гнусан и искварен човек,
човек што неправду као воду пије!
17 Елем, ја ћу ти рећи! Мене послушај,
објавићу ти оно што сам видео;
18 оно што су мудри људи предали од предака својих
и то нису прикрили.
19 А само је њима земља била дана
и туђинац није пролазио међу њима.
20 Тек, злобник се у болу превија кроз све дане,
и мало година је одређено окрутноме.
21 Звук страхоте му је у ушима
и док је још мир затирач му долази.
22 Не нада се повратку из таме,
јер је за мач обележен.
23 Потуца се због хлеба: ’Где је?’
Он зна да му се ближи црни дан.
24 Плаше га и зебња и невоља,
надвладавају га као цар за напад спреман;
25 јер на Бога руку своју диже,
пред Свемоћним охоло се држи.
26 Он јуриша дрско против Бога,
носи штит велики и јаки.
27 Лице му је задригло,
бокови му усаљени;
28 живи у руинама од градова,
у кућама напуштеним
што постаће гомиле камења.
29 Богат неће бити и благо му потрајати неће,
имање му се неће ширити по земљи.
30 Он неће побећи из таме,
пламен ће му изданак спарушити
и нестаће у даху Божијих уста.
31 Нек се не узда у безвредно јер је заведен,
јер ће му безвредно постати награда;
32 а награђен ће бити и пре свога дана
и грана му неће озеленети.
33 Као лоза отрешће свој незрели грозд
и као маслина стрешће цват свој.
34 Јер јалово је друштво безбожничко,
а шаторе подмићених ватра прогутаће.
35 Зачеће невољу, а родиће злобу,
стомаци им спремни за обману.“
Јов
16 А Јов је одговорио овим речима:
2 „Много сам ја таквих ствари чуо,
сви ви сте ми мучни тешиоци!
3 Има ли краја причању у ветар?
Шта те то тера да ми одговараш?
4 И ја бих попут вас говорио
да сте ви на моме месту,
подбадао бих вас речима
и климао главом на вас.
5 Али би вас уста моја ојачала,
усне моје донеле утеху.
6 Ако бих говорио,
свој бол не бих ублажио;
ако бих ућутао,
колико бола би ме напустило?
7 Ипак, он ме је изнурио;
ти си ми затро све укућане моје!
8 Зграбио си ме,
бол је сведок против мене;
мршавост се моја подигнула
да у лице ме оптужи.
9 Његов ме гнев раздире и спопада,
на мене зубима шкргуће својим,
душманин мој је на мене упро очи своје!
10 Разјапили су своја уста према мени,
с презиром ми шамарају образе,
окупљају се против мене.
11 Злотвору ме Бог је изручио,
бацио ме у руке злобника!
12 Мирно сам живео, а он ме је уздрмао,
за врат ме је дочепао, смрскао ме;
себи ме је за мету ставио;
13 стрелци су ме његови окружили,
нутрину ми је распарао без милости
и жуч ми је по земљи просуо.
14 Пролама кроз мене
све пролом за проломом,
као ратник према мени тутњи.
15 За кожу сам своју, ја зашио кострет,
у прашину достојанство своје уваљао.
16 Од ридања подбуло је лице моје,
капци су ми попут смрти црни,
17 премда насиља нема у рукама мојим
и моја је молитва чиста.
18 О, земљо, крв моју не прекривај!
Не било места за мој вапај!
19 А сада, на небесима ено сведока мога!
Да, мој бранилац је на висинама.
20 А моји пријатељи – моји посредници вајни!
Око моје Богу плаче.
21 Ех, кад би се човек правдао са Богом
као човек са човеком.
22 Још година која прохујаће
и поћи ћу путем с којег повратка ми нема.
17 Мој дух је сатрвен,
дани су моји згасли
и рака ме чека.
2 Ето, подсмевачи су са мном,
не склапа се око моје због њихове свадљивости.
3 Молим те, Боже, ти са̂м јамац мој буди!
Јер ко је тај ко би ми се прихватио руке?
4 Ти си склонио мудрост од њихових срца
због чега их издигнути нећеш.
5 Ко због добити изда пријатеље,
деци ће му очи усахнути!
6 Он је мене учинио причом за народе,
ја сам лице за пљување.
7 Туга ми је очи замутила,
сваки је мој уд попут сенке.
8 Због тога се праведници зграну,
недужни се грозе над безбожним.
9 Али праведник ће истрајати на свом путу,
још више ће ојачати човек чистих руку.
10 Хајде, вратите се сви ви!
Дођите, молим вас,
али мудрог међу вама нећу наћи.
11 Прохујали су моји дани,
намере и жеље срца мога су разбијене.
12 Они праве дан од ноћи,
а мраку у лице кажу:
’Светло је близу!’
13 Ако бих за Светом мртвих чезнуо као за домом својим
и у тами постељу своју простро,
14 ако гробу викнем: ’Оче мој’,
а црву: ’Мајко моја’ или ’сестро моја’,
15 где је онда нада моја?!
Види ли ко наду моју?!
16 Силази ли она до врата Света мртвих?
Заједно ли ћемо у прах лећи?“
Вилдад
18 А Вилдад из Суша је одговорио овим речима:
2 „Када ћете да станете са причом?
Уразумите се, па да разговарамо.
3 Зашто би нас за стоку сматрали?
Зар смо глупи у вашим очима?
4 Ти што раздиреш у свом бесу душу своју!
Хоће ли због тебе земља да опусти,
хоће ли се са свог места померити стена?
5 Баш се гаси светло зликовца,
неће сијати жар његовог плама.
6 Згаснуће светло у његовом шатору,
а над њим ће догорети светиљка.
7 Јењава жилавост његових корака
и руше га намере његове.
8 Јер су му ноге упале у мрежу,
у њене се петље запетљао.
9 Замка га је за пету зграбила,
заплела га омча.
10 За њега је клопка на тлу сакривена,
на путу је замка за њега.
11 Ужаснут је од страхота свуд унаоколо,
сатиру га на кораку сваком.
12 Гладна га је невоља његова,
пропаст је спремљена да га саплете.
13 Она му растаче делове коже,
најцрња смрт му једе удове.
14 Одвлаче га из сигурности свог шатора,
и терају до цара страхоте[c].
15 Њему туђи пребиваће у његовом шатору,
сумпор ће му по имању разасути.
16 Корење његово струлиће одоздо,
а његове гране свенуће одозго.
17 Ишчезнуће са земље сећање на њега,
неће му се на улици име чути.
18 Отераће га са светла у таму,
протераће га са земље.
19 Остаће без рода,
без порода у народу своме,
без преживелога у свом завичају.
20 На његов дан згрануће се и они на западу,
а и оне на истоку подилазиће језа.
21 Заиста, такав је завичај злотвора,
такво је место онога што за Бога не зна!“
Јов
19 А Јов је одговорио овим речима:
2 „Докле ћете да кињите душу моју
и речима ме ломите?!
3 Па већ сте ме десет пута понизили!
Не стидите ли се што ми тако пакостите?
4 Све и да сам стварно погрешио,
моја грешка је само моја.
5 Ако бисте стварно да се нада мном уздижете
и да ме убеђујете у ругло моје,
6 знајте онда да ме је Бог ојадио,
својом ме је мрежом обмотао.
7 Ето, ја вичем: ’Насиље!’, а услишен нисам;
ја за помоћ запомажем, али правде нема.
8 Мој пут он је заградио, не могу да прођем;
стазе моје он је замрачио.
9 Част је моју свукао са мене,
скинуо ми круну с главе моје.
10 Са свих страна сваљује ме да нестанем,
изваљује као дрво наду моју.
11 Ужарио се гнев његов на мене,
па ме сматра душманином својим.
12 Сложно марширају његове чете,
ено, наспрам мене насип подижу;
око мог шатора логор дижу.
13 Далеко од мене он је одвео браћу моју,
а моји знанци су ми сада ко потпуни странци.
14 Мојих рођака више нема,
заборавили су ме познаници моји.
15 Гости мога дома и слушкиње моје гледају ме ко туђинца,
за њихове очи ја сам придошлица.
16 Слугу свога ја дозивам, ал’ ми се не јавља,
устима га својим преклињем за помоћ.
17 Жена ми се гади од задаха мога,
одуран сам и родбини својој.
18 Чак ме и дечаци презиру,
ругају ми се кад бих да устанем.
19 Гаде ме се сви пријатељи блиски,
они које сам волео, сад су против мене.
20 Кожа ми се слепила за кости,
зуби су ми поиспадали.
21 Смилујте ми се! Смилујте ми се,
о, пријатељи моји,
јер је рука Божија ударила на ме!
22 Па зашто ме попут Бога прогоните,
меса мога зар нисте сити?[d]
23 О, када би се речи моје записале!
О, када би се у књигу утиснуле;
24 гвозденим пером и оловом
заувек у камен урезале!
25 Али ја знам да Откупитељ мој живи,
да ће на крају он стати над прахом!
26 Нека и пукне ова моја кожа,
гледаћу Бога из тела свога;
27 њега ћу ја лично гледати,
очима својим, а не ко туђинац.
А нутрина моја у мени малакше.
28 А ви би требало да кажете: ’Зашто га прогонимо?’,
јер налазите да је у мени корен ове ствари.
29 Од мача страхујте,
јер гнев доноси одмазду мача,
да бисте знали –
суд постоји.“
Софар
20 А Софар из Намата је одговорио овим речима:
2 „Ако је тако, немирне ме мисли моје терају да одговорим,
јер у мени ври.
3 Увређен сам прекором који сам чуо,
па сад узвраћам у духу мог разумевања.
4 Елем, знаш ли да је тако од давнина,
од како је људски род на земљу стављен:
5 прекратка је радост зликоваца
и за часак срећа безбожника.
6 Све и да се стасом дигне до небеса,
да му глава облаке досегне,
7 исхлапиће довека ко сопствени измет,
и питаће: ’Где је?’, они што су га виђали.
8 Попут сна ће испарити и неће га наћи,
прогнаће га као ноћно привиђење.
9 Око које га је гледало видети га више неће;
завичај га његов више неће видети.
10 Његови ће се синови додворавати сиромасима,
а он ће рукама својим враћати од богатства свога.
11 Кости су му пуне младалачке снаге
која ће са њиме у прах лећи.
12 Нека му је и слатко зло у устима његовим,
што га скрива под језиком својим;
13 нека га штеди, нека га не пушта,
нека га под непцем растапа;
14 та његова храна у цревима,
у утроби његовој ће се претворити у отров кобре.
15 Повратиће из стомака свога благо прогутано,
Бог ће му га избацити.
16 Отров кобри сиса,
убиће га језик отровнице.
17 У потоке гледати неће,
у брзаке река од меда и масла.
18 Вратиће шта је отео, неће моћи то да прогута;
уживати неће добра своје трговине.
19 Јер је тлачио и запостављао сиромахе,
харао је кућу коју зидао није.
20 Његов стомак не зна шта је доста,
спокоја му нема у ономе за чим жуди.
21 Неће имати шта више да прождере
и зато му имање неће потрајати.
22 И када буде пун обиља биће у невољи,
стићи ће га рука сваког страдалника.
23 Али док буде пунио стомак свој,
Бог ће му послати пламен гнева свога,
као кишу на црева његова.
24 И док бежи од гвозденог оружја,
пробошће га стрела лука бронзанога.
25 Када је извуче,
када му изађе из леђа
и ко муња из жучи његове,
доћи ће на њега ужас.
26 Сва је тама сачувана за његово благо,
прождраће га пламен нераспирен,
зло нанеће преживелом шатора његовог.
27 Небеса ће разоткрити његову кривицу,
земља ће се подићи на њега.
28 Поплављена биће летина куће његове,
отплављена у дан Божијега гнева.
29 Таква је од Бога судбина за зликовца,
богомдано му наследство.“
Јов
21 А Јов је одговорио овим речима:
2 „Послушајте пажљиво беседу моју,
нека ми то буде утеха од вас.
3 Отрпите ме, ја бих говорио!
А ви се ругајте када то кажем.
4 Жалим ли се ја то човеку?
Зар да дух мој не плане?
5 К мени се окрените и запањите се,
затисните руком уста!
6 И ја сам потресен кад мислим о овом,
грозница ми тело грчи.
7 Елем, зашто живе зликовци,
зашто остаре и осиле?
8 Деца су њихова једра пред њима,
њихови су потомци са њима,
пред очима њиховим.
9 Куће су њихове лишене страха,
над њима нема Божијег прута.
10 Бикови су им приплодни, осемењују,
краве им се теле и нису јалове.
11 Попут стада пуштају дечаке,
њихова деца скакућу около.
12 Подцикују уз даире и лиру,
радују се уз звуке свирале.
13 Дане своје проживе у добру
и спокојно силазе у Свет мртвих.
14 А Богу говоре: ’Прођи нас се!
За путеве твоје нећемо да знамо!
15 Ко је Свемоћни, па да му служимо?
Шта то добијамо ако га молимо?’
16 Гле! Напредак њихов није у руци њиховој,
од мене је подалеко савет зликоваца.
17 Колико се често гаси светиљка зликовца?
Стиже ли их пропаст њихова?
Додељује ли им Бог у свом гневу боли?
18 Јесу ли они попут сламе на ветру,
попут плеве коју вихор носи?
19 ’Бог грехе човека чува за децу његову’?
Ма нека то њему врати, нека тога свестан буде!
20 Нек очима својим своју пропаст гледа,
нек од гнева Свемоћнога пије!
21 Јер, мари ли он шта ће након њега са кућом му бити,
када му се број месеци скрати?
22 Учи ли ико Бога мудрости?
Њега, који суди узноситима?!
23 Један умре у обиљу свега
и све му је потаман, напредно;
24 тело му је ухрањено млеком
и једра му срж је у костима.
25 Други умире огорчене душе,
а добра се науживао није.
26 Тек, обојица ће у прашину лећи,
прекриће их црви.
27 Ето, мени су познате мисли ваше,
сплетке које сплеткарите против мене.
28 Ви кажете: ’Где је сада кућа племићева?
Где је шатор у коме зликовци почивају?’
29 Што нисте питали оне који пролазе тим путем?!
Нисте ли њихове знакове уочили?
30 Јер, зликовац се поштеђује у дану пропасти,
избавља се злобник у дану јарости.
31 Ко ће да га прекори у лице због његовог пута?
Ко ће да му узврати за оно што је учинио?
32 Али када га на гробље буду изнели,
неко ће стражарити над хумком.
33 Слатко ће му бити грумење земље;
сваки човек њега ће следити,
а пре њега било их је безброј.
34 И како ме сада улудо тешите?
Одговори ваши остали су лажни.“
Елифас
22 Тада је Елифас из Темана узвратио овако:
2 „Зар је човек од користи Богу?
Да ли му је мудрац од користи?
3 Зар се Свемоћни радује што си праведан?
Је ли му на корист кад путеве своје учиниш без мане?
4 Прекорева ли те за богобојазност твоју
и да ли се суди с тобом?
5 Није ли голема злоба твоја?
Зар нема краја кривицама твојим?
6 А ти си браћи својој безразложно залог узимао,
и са њих си скидао хаљине.
7 Изнемоглог водом напојио ниси,
а ни гладном хлеба ниси дао.
8 Јесте, ти си човек силан, земљопоседник си,
угледник што у њој живи.
9 Тек, удовице си терао празних руку,
кршио си руке сирочади.
10 И зато су око тебе замке,
ненадана страхота спопада те;
11 или мрак, па не видиш ништа,
силна те је вода потопила.
12 Није ли Бог високо на небесима?
Погледај поврх звезда, како су високо!
13 А ти питаш: ’Зна ли шта Бог?
Да ли суди кроз таму најгушћу?
14 Облаци су скровиште његово, па не види,
он корача по небеском своду.’
15 Пута древног зар ћеш се држати,
оног што га утабаше људи покварени;
16 они што су однешени кад им време није било,
када им је темеље потопила река?
17 Богу су они говорили: ’Прођи нас се!’
И: ’Шта ће Свемоћни да нам ради?’
18 А он им је добрима куће препунио.
Зато је од мене подалеко савет зликоваца!
19 Видеће то праведници и радоваће се,
ругаће им се недужни:
20 ’Душмани ће наши баш збрисани бити,
обиље њихово прогутаће пламен!’
21 Измири се с Богом, молим те,
и у миру буди, да на тебе добро дође.
22 Прихвати, молим те, поуку његових уста
и његове речи у срце своје стави.
23 Вратиш ли се Свемоћноме, обновљен ћеш бити;
уклониш ли безакоње из шатора свога,
24 одбациш ли злато у прашину
и офирско злато по поточном камењу;
25 Свемоћни биће злато твоје,
најчистије сребро твоје.
26 Тада ћеш се радовати Свемоћноме,
лице своје подигнућеш Богу.
27 Молићеш се њему и он ће те чути,
извршићеш своје завете.
28 Остварићеш шта год да одлучиш,
светло ће ти стазе обасјати.
29 Кад понизе људе, ти ћеш рећи:
’Узвисите их!’, и Бог ће тада да спасе скрушене.
30 Он ће да избави и онога што недужан није,
због чистоће руку твојих избавиће њега.“
Јов
23 А Јов је одговорио овим речима:
2 „Још и данас је јетка моја жалопојка
и с муком се борим да не бих јечао.
3 О, када бих знао где ћу да га нађем,
дошао бих до његовог места!
4 Пред њим бих изложио свој случај,
доказима уста своја напунио.
5 Да ми је да знам којим би ми речима одговорио;
да ми је да разумем шта би ми рекао.
6 Да ли би се силом великом парничио са мном?
Не би, него би се заузео за ме.
7 Онде би се праведник са њим расправио,
мој би ме судија заувек избавио.
8 Гле, одем ли напред, њега нема;
ни позади њега не опажам.
9 Не видим га ни на лево, тамо где делује;
не видим га ни на десно, када се окрене.
10 Али он зна пут којим идем;
претапа ме да чист будем попут злата.
11 По његовој стопи мој је корак ишао,
његовог сам се пута држао и нисам скретао.
12 Заповест његових усана нисам напустио,
чувао сам речи његове више него хлеб насушни.
13 Али он је једини и ко ће да га мења!
Шта год да пожели, он тако и чини.
14 Науме ће своје, мени намењене, извршити,
а у њему још је таквог много чега.
15 Зато сам преплашен од њега;
кад размишљам, јежим се од њега!
16 Елем, Бог је моје срце смалаксао,
Свемоћни ме је престравио;
17 ипак нисам био сатрт мраком,
нити ми је густа тама заклонила лице.
24 Зашто Свемоћни није одредио времена суда?
Зашто они који га познају не виде дане његове?
2 Померају људи међе,
стада отимају, па их напасају;
3 сирочади одводе магарца,
вола за залог узимају од удовице.
4 Они разгоне убоге са пута,
скривају се заједно сиромаси земље.
5 Ено, као дивљи магарци у пустињи иду својим послом;
храну себи траже,
у пустари хлеб за себе и за децу.
6 По пољу купе крму,
пабирче по винограду злобника.
7 Неодевени су, ноћивају без огртача,
на зими су без покривача.
8 Искисли су од планинске кише,
без заклона крије се под стену.
9 Сироче од дојења краду
и од сиромаха узимају залог.
10 Тумарају обнажени,
неодевени снопље носе, а гладни.
11 Међу својим дрворедима цеде уље,
грожђе муљају у каци, а жедни су.
12 Стење народ у граду,
за помоћ вапе смртно рањени,
а Богу то није мрско.
13 А неки су у друштву оних што ратују против светла,
што не маре за путеве светла
и не живе на стазама његовим.
14 У зору се крвник диже,
сиротана и убогог да убије,
а по ноћи је ко лопов.
15 Прељубниково око чека сумрак јер говори:
’Да ме око не угледа!’,
па покрива лице своје.
16 Кад је тама, лопов куће прокопава,
а по дану се закључава
да за светлост не зна.
17 Јер је свима њима јутро попут густог мрака,
предани су ужасима мрака густог.
18 Пролете они поврх вода,
проклето им наследство у земљи
и нека ниједан не крене ка виноградима.
19 Попут суше и врућине снежне воде кад однесу,
тако и Свет мртвих носи оне што се огрешише.
20 Заборавља га мајчина утроба,
црвима је храна;
њега више не спомињу,
неправда ће бити као стабло преломљено.
21 Он наваљује на јалову, на нероткињу;
злоставља удовицу.
22 Силом својом Бог моћнике одвлачи,
подиже се и нико за живот сигуран није.
23 Бог им спокојство даје, па се осилише;
али његове су очи на њиховим путевима.
24 Тек за мало уздигну се и већ их нема;
ко сви други пропадају, вену;
одсецају се као вршци класја.
25 Ако није тако, ко ће да ми лаж докаже?
Ко ће да обезвреди казивање моје?“
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.