Bible in 90 Days
Време за све
3 Постоји доба за све и време за сваки чин под небом:
2 време за рађање и време за умирање,
време за сађење и време за чупање посађеног,
3 време за убијање и време за лечење,
време за рушење и време за грађење,
4 време за плакање и време за смејање,
време за туговање и време за играње,
5 време за разбацивање камења
и време за сакупљање камења,
време за грљење
и време за суздржавање од грљења,
6 време за тражење и време за губљење,
време за чување и време за бацање,
7 време за цепање и време за крпљење,
време за ћутање и време за причање,
8 време за љубав и време за мржњу,
време за рат и време за мир.
9 Каква је корист раднику од његовог мукотрпног труда? 10 Видео сам задатак који је Бог дао људима да се с њим муче. 11 Он је све начинио да буде лепо у своје време. Усадио је људима и свест о вечности, али човек не може да докучи шта Бог чини од почетка до краја. 12 Знам да за човека нема ништа боље него да се радује и да чини добро док је жив. 13 Ко год једе и пије и налази задовољство у свем свом мукотрпном труду – то је Божији дар. 14 Знам да све што Бог чини остаје довека. Томе се ништа не може додати ни одузети. Бог то чини да би га се људи бојали.
15 Што постоји, то је већ било, и што ће тек бити, већ је и пре било. Бог враћа оно што је прошло.
Неправедност света
16 А видех и нешто друго под сунцем: место суда – опакост, место правде – опакост.
17 Помислих: »Бог ће судити и праведноме и опакоме, јер постоји време за сваки чин и за свако дело.«
18 Помислих и ово о положају људи: »Бог им јасно показује да су животиње. 19 Усуд људи исти је као и усуд животиња: као што умиру они, тако умиру и оне. Сви имају исти дух и човек није у предности над животињом. Све је испразност. 20 Сви иду на исто место. Сви су постали од земаљског праха и сви се у прах враћају. 21 Ко зна да ли човечији дух иде горе, а дух животиње доле, под земљу?«
22 Тако видех да за човека нема ништа боље него да ужива у својим делима, јер то је његова награда. Јер, ко може да му покаже шта ће бити после њега?
Угњетавање, мукотрпан труд, пријатељство
4 Онда поново погледах свеколико угњетавање које се одиграва под сунцем: Видех сузе угњетених, а никога да их утеши. Сила је била на страни њихових угњетача, а никога да их утеши. 2 Стога закључих да су мртви срећнији од живих.
3 Боље него и једнима и другима ономе је ко још није био, ко није видео злодела која се чине под сунцем.
4 И видех да сав мукотрпни труд и свако успешно дело извиру из човекове зависти према ближњему. И то је испразност – трчање за ветром.
5 Безумник скрсти руке и самога себе изједа[a].
6 Боље једна прегршт мира него две прегршти мукотрпног труда и трчања за ветром.
7 И опет видех испразност под сунцем: 8 Човек, сам самцат – нема ни сина ни брата – мукотрпно се труди без краја и конца, очи никако да му се насите богатства, а он се не пита: »За кога се то ја мукотрпно трудим и себе лишавам задовољства?« И то је испразност – тешка мука!
9 Двојици је боље него једноме, јер имају добру награду за свој труд. 10 Ако један падне, онај други ће му помоћи да се дигне. А јадан је онај ко падне, а нема никога да му помогне да се дигне.
11 И ако двојица заједно легну, грејаће један другога. А како да се један сам угреје?
12 Једнога је лако савладати, а двојица се могу одупрети. И уже од три струка није лако прекинути.
Испразност напредовања
13 Бољи је сиромашан а мудар младић, него стар а безуман цар који више не прихвата савет.
14 Младић је изашао из тамнице, да постане цар, иако се родио сиромашан у свом царству. 15 Видео сам како сви живи под сунцем иду за младићем, царевим наследником: 16 нигде краја онима који су га подржавали. Али касније нису били задовољни њиме. И то је испразност – трчање за ветром.
О лакомисленом обећању и завету
5 Пази како се понашаш када идеш у Божији Дом. Боље ти је да приђеш и слушаш него да приносиш жртву како то чине безумници, који не знају да чине нешто рђаво.
2 Не буди брз на језику, не жури да нешто изговориш пред Богом. Бог је на небу, а ти си на земљи, зато штеди речи.
3 Као што снови долазе када је много брига, тако и безумников говор када је много речи.
4 Кад се заветујеш Богу, не одлажи да испуниш завет. Њему безумници нису мили, зато испуни свој завет. 5 Боље је не заветовати се, него се заветовати, па не испунити завет. 6 Не дај да те речи одведу у грех, па да после кажеш свештенику[b]: »Погрешио сам што сам се заветовао.« Зашто да се Бог разгневи због твојих речи, па уништи твоја дела? 7 Много снова и мноштво речи, испразно је. Зато се бој Бога.
Испразност богатства
8 Ако у некој покрајини видиш да сиромахе угњетавају и да се гази суд и правда, немој да се чудиш томе, јер једног службеника штити други, виши, а обојицу највиши. 9 Иза свега стоји корист од земље – чак и цар зависи од њива.
10 Ко воли новац, никада га нема довољно. Ко воли богатство, никада није задовољан својим приходом. И то је испразност. 11 Како се имовина увећава, тако је све више оних који је троше. И каква је онда власнику корист од ње, осим што је гледа?
12 Радник слатко спава, имао или немао довољно да једе, а богаташу обиље не дâ да заспи.
13 Видео сам велико зло под сунцем: како се богатство гомила на штету своме власнику 14 јер се то богатство изгубило несрећним случајем, па сину који му се родио ништа није остало.
15 Човек гô излази из мајчине утробе, и како долази, тако и одлази – ништа од свог мукотрпног труда не може да понесе са собом. 16 И то је велико зло, што човек како долази, тако и одлази. Шта има од тога што је мукотрпно радио, када му је сав труд отишао у ветар? 17 Целог свога века живи у мраку, бризи, гневу и болести.
18 Тада увидех да је за човека добро и исправно да једе и пије и да налази задовољство у свом мукотрпном труду под сунцем за оно мало дана живота што му је Бог дао – јер то је његова награда. 19 Када Бог некоме дâ богатство и имање и дâ му да у њима ужива, да прихвати своју награду и да налази радост у свом мукотрпном труду – то је дар од Бога. 20 Такав ретко мисли о данима свога живота, јер му је Бог радошћу запослио ум.
6 Видех под сунцем још једно зло које тешко притиска људе: 2 Бог дâ човеку богатство, имање и част, па има све што му срце жели, али му Бог не дâ да у томе ужива, него у томе ужива туђинац. То је испразност и тешко зло. 3 Може човек да има стотину деце и да живи много година, али, колико год поживео, ако не ужива у свом благостању, таман да живи довека, кажем: и мртворођенчету је боље него њему. 4 Мртворођенче дође као дашак, у тами оде и тама му обавије име. 5 И мада никад није видело сунца и ништа није сазнало, спокојније је од оног човека 6 таман да овај поживи и двапут по хиљаду година, а не ужива у свом благостању. Јер, сви иду на исто место.
7 Сав је човеков мукотрпни труд за његова уста, али глад никако да му се утоли.
8 Каква је предност мудрога над безумником? Шта сиромах има од тога што зна како да се понаша пред другима?
9 Боље је оно што очи виде него лутање жудње. И то је испразност – трчање за ветром.
10 Што је било, већ има име. Тако се зна и шта је човек – да не може да се парничи с моћнијим од себе.
11 Што више речи, то више испразности, па каква је човеку корист од тога? 12 Јер, ко зна шта је добро за човека у његовом животу, за оно мало испразних дана који му прођу као сенка? Ко му може рећи шта ће бити под сунцем после њега?
Мудрост
7 Бољи је углед него скупоцен мирис и дан смрти него дан рођења.
2 Боље је ићи у кућу где је жалост него у кућу где је гозба. Јер, смрт је усуд сваког човека и ко је жив, нека то прими к срцу.
3 Боља је туга него смех, јер тужно лице чини срце бољим.
4 Мудар је у мислима у кући где је жалост, а безумници у кући где је весеље.
5 Боље је слушати покуду мудрога него славопојку безумникâ.
6 Као праскање трња под лонцем, такав је безумников смех.
И то је испразност.
7 Изнуда чини мудрог човека лудим. Мито квари ум.
8 Бољи је крај нечега него почетак. Стрпљивост је боља од охолости.
9 Не жури да се разгневиш, јер гнев борави у недрима безумникâ.
10 Немој да питаш: »Зашто је некада било боље него сада?« јер то није мудро питање.
11 Мудрост је, као и наследство,[c] добра и на корист онима који живе под сунцем. 12 Мудрост је заштита као што је и новац заштита, али предност знања је у овоме: мудрост чува живот оном ко је има.
13 Погледај Божије дело: ко може да исправи оно што је он искривио?
14 У време благостања, буди срећан, а у време зла размишљај: Бог је створио и једно и друго, да човек не открије ништа о својој будућности.
15 У овом свом испразном животу видео сам свашта: и праведника како пропада упркос својој праведности и опакога како дуго живи упркос својој опакости.
16 Не буди преправедан ни премудар – зашто да се уништаваш? 17 Не буди превише опак, а не буди ни безуман – зашто да умреш пре времена? 18 Добро је да држиш једно, али ни друго да не испушташ из руке, јер ко се боји Бога, избегава крајности[d].
19 Мудрост чини мудрога моћнијим од десет моћника у неком граду.
20 Нема на земљи таквог праведника који чини само добро и никад не згреши.
21 Не обраћај пажњу на сваку реч коју људи изрекну, јер ћеш можда чути како те твој слуга проклиње 22 – а и сâм знаш колико си пута ти проклињао друге.
23 Све сам ово проверио мудрошћу. Рекох: »Хоћу да будем мудар« – али то је било ван мог домашаја. 24 Што постоји, ван домашаја је и сувише дубоко – ко то да открије?
25 Покушах да спознам, истражим и схватим мудрост и смисао ствари и да спознам опакост безумља – а безумље је лудост.
26 Открих да је од смрти горча жена чије срце је клопка и мрежа, а руке окови. Ко је Богу мио, измаћи ће јој, али грешника ће ухватити.
27 Ево, ово сам открио – говори Проповедник. Мало-помало, да откријем смисао ствари, 28 док сам још трагао а ништа нисам налазио, нашао сам једног човека међу хиљаду, а међу свима њима нисам нашао ниједну жену. 29 Само ово сам открио: Бог је створио човека честитим, али људи се дадоше у потрагу за многим сплеткама.
8 Ко је као мудар човек? Ко зна нешто да објасни? Мудрост човеку разведрава лице и мења натмурен изглед.
Послушност цару
2 Повинуј се царевој заповести, јер на то си се заклео пред Богом. 3 Када си пред царем, не одлази журно. Не заузимај се за рђаву ствар, јер он чини што је њему воља. 4 Царева реч је најјача, и ко сме да му каже: »Шта то радиш?«
5 Ко се повинује његовој заповести, избећи ће невољу, а мудар човек зна право време и начин. 6 Јер, за све постоји право време и начин. Човека тешко притиска његово зло, 7 пошто не зна шта ће бити. Јер, ко му може рећи када ће шта бити? 8 Нико нема власт над духом, да га задржи, ни власт над даном своје смрти. Као што у рату нема отпуштања из војске, тако ни опакост не пушта оне којима господари.
Опаки и праведни
9 Све ово сам видео проучавајући сва дела која се чине под сунцем: понекад човек има власт да другоме нанесе зло. 10 А видео сам и како опаке сахрањују, а сви из града у ком су чинили своју опакост, излазећи са гробља[e], хвале их. И то је испразност. 11 Зато што се казна за злодело не извршава брзо, људи су спремни да чине зло. 12 Иако грешник учини стотину злодела и живи дуго, знам да је боље онима који се боје Бога. 13 А опаком не треба да буде боље, нити живот треба да му се продужава као сенка, јер он се не боји Бога. 14 Испразност је ово што се догађа на земљи: праведници добијају оно што заслужују опаки, а опаки оно што заслужују праведници. И то је, кажем, испразност. 15 Стога хвалим уживање у животу, јер ништа под сунцем није боље за човека него да једе и пије и весели се. То ће га држати у његовом мукотрпном труду током свих дана које му је Бог дао да проживи под сунцем. 16 Када сам покушао да спознам мудрост и да видим шта се ради на земљи – чак и не спавајући ни ноћу ни дању – 17 видео сам све што је Бог учинио. Нико не може да открије смисао онога што се збива под сунцем. Ма колико се човек трудио да то истражи, не може да га открије. Иако мудри тврди да га зна, ни он не може да га открије.
9 Тако сам, размишљајући о свему овоме, закључио да су и праведан и мудар човек, и све што чине, у Божијим рукама, али да нико не зна да ли га очекује љубав или мржња. 2 Исти усуд је за свакога, био он праведан или опак, добар или зао, чист или нечист, приносио он жртве или не приносио. Како је доброме, тако је и грешнику. Како је ономе ко се заклиње, тако је и ономе ко се боји да се закуне. 3 У овоме је зло свега што се збива под сунцем: исти усуд је за све. Поврх тога, срце људи пуно је зла. У њима је лудост све док су живи, а потом се придружују мртвима.
4 Ко је међу живима, има наду – живом псу је боље него мртвом лаву. 5 Јер, живи знају да ће умрети, а мртви не знају ништа. За њих више нема награде, а и успомена на њих је избледела. 6 Њихова љубав, њихова мржња и њихова љубомора давно су ишчезли. Они више никад неће имати удела ни у чему што се чини под сунцем. 7 Хајде, једи своју храну с радошћу и пиј своје вино с весељем, јер Богу су се већ свидела твоја дела. 8 Нека ти је одећа увек бела, а глава увек помазана уљем. 9 Уживај у животу са женом коју волиш током свих дана овог испразног живота што ти га је Бог дао под сунцем – током свих својих испразних дана. Јер, то је твоја награда у животу и у твом мукотрпном труду под сунцем. 10 И што год мислиш да учиниш, учини то свом својом снагом, јер у Шеолу, куда идеш, нема ни рада, ни ковања наума, ни знања, ни мудрости.
11 Видео сам још нешто под сунцем: Не добија трку најбржи ни битку најјачи, нема хране за мудре, ни богатства за умне, ни наклоности за учене – време зле среће све их задеси, 12 а човек не зна када ће то време доћи. Као што се рибе улове у подмуклу мрежу или птице ухвате у замку, тако и невоља ухвати људе у клопку када се изненада на њих обори.
О мудрости и безумљу
13 А видео сам под сунцем и овај пример мудрости, који ми се учинио важан: 14 Био један градић и у њему мало људи. Један моћан цар навали на њега, опколи га и подиже велике опсадне куле око њега. 15 А у градићу је живео један сиромашан али мудар човек, који је могао да спасе град својом мудрошћу, али га се нико није сетио. 16 Тада рекох: »Мудрост је боља него снага.« Али сиромахова мудрост се презире и његове речи се не слушају. 17 А више треба слушати тихе речи мудрога него вику заповедника над безумнима. 18 Мудрост је боља од бојног оружја, али један грешник упропасти много добра.
10 Угинула мува усмрди мирисно уље, а мало глупости поквари мудрост и част. 2 Мудрога ум води правим путем, а безумника погрешним[f]. 3 И док иде путем, глупан, пошто нема памети, одмах свима покаже да је глуп.
4 Разгневи ли се на тебе владар, не одлази са свог места – прибраност спречава велике грехе.
5 Видео сам још једно зло под сунцем – грешку коју чини владар: 6 Глупани се постављају на многе високе положаје, док богати заузимају ниске. 7 Виђао сам слуге на коњима, док кнежеви иду пешке попут слугу.
8 Ко јаму копа, може у њу упасти. Ко проваљује кроза зид, може га ујести змија.
9 Ко вади камен из мајдана, камен га може повредити. Ко цепа дрва, може од њих страдати.
10 Ако је секира тупа и оштрица јој ненаоштрена, више снаге треба. Али мудрост доноси успех.
11 Уједе ли змија пре него што се зачара, никакве користи од кротитеља.
12 Речи из уста мудрога умилне су, а безумника изједу сопствене усне: 13 у почетку говори глупости, а на крају опаке лудости. 14 Глупан је пун речи. Човек не зна шта ће бити, и ко може да му каже шта ће бити после њега?
15 Безумника изнурује његов мукотрпан труд – ко не зна пут, не стиже до града.
16 Тешко теби, земљо чији цар је био слуга и чији се кнежеви ујутро госте! 17 Благо теби, земљо чији је цар племенита рода и чији кнежеви се госте у право време, да поврате снагу, а не да се опију.
18 Због лењости се улежу кровне греде, због доконих руку прокишњава кућа.
19 Гозба је ради смеха и вино чини живот веселим, али новац је одговор на све.
20 Не проклињи цара чак ни у мислима, не проклињи богатога ни у својој ложници, јер птица може да однесе твоје речи и крилато створење да пренесе то што говориш.
Шта мудар човек чини
11 Баци свој хлеб на воду, и наћи ћеш га после много дана. 2 Раздели седморици, па и осморици, јер не знаш каква несрећа може да снађе земљу. 3 Ако су облаци пуни кише, излиће је на земљу. Пало дрво на југ или на север, остаје где је пало. 4 Ко пази на ветар, не сеје; ко мотри на облаке, не жање.
5 Као што не разумеш како дах живота улази у дете у мајчиној утроби, тако не разумеш ни дела Бога, који све чини.
6 Сеј своје семе ујутро, а ни увече нека ти рука не мирује, јер не знаш које ће успети – ово или оно, или ће обоје бити једнако добро.
7 Светлост је слатка и оку је мило да види сунце. 8 Колико год година човек живео, нека ужива у њима. Али нека мисли на дане таме јер ће их бити много. Све што ће доћи, испразно је.
Савети младима
9 Уживај, младићу, док си млад и нађи задовољство у данима своје младости. Иди куд те срце води и за оним што ти очи виде, али знај да ће ти Бог за све то судити. 10 Одагнај, дакле, тескобу из срца и удаљи бол од свога тела, јер су младост и црне власи испразне.
12 Сећај се свога Створитеља
у данима своје младости,
пре него што дођу дани невоље и примакну се године када ћеш рећи:
»Не миле ми се« –
2 пре него што сунце и светлост и месец и звезде потамне
и облаци се врате после кише,
3 када чувари куће задрхте и јаки људи се погуре,
када млинарице престану да мељу, јер их је мало,
и замуте се они што гледају кроз прозоре,
4 када се затворе врата на улицу и пригуши звук млина,
када се тргнеш на глас птице, а све песме утихну,
5 када се плашиш висине и опасности на путу,
када је бадем у цвету, а скакавац се вуче по тлу
и жеља се више не јавља[g] –
јер човек иде у своју вечну кућу,
а нарикаче ходају улицама –
6 пре него што сребрна узица пукне,
златна чинија се разбије,
врч се на извору разлупа,
точак на бунару се поломи –
7 и прах се врати у земљу из које је и дошао,
а дух се врати Богу, који га је дао.
8 »Испразност над испразношћу!« говори Проповедник. »Све је испразност!«
Закључак
9 Проповедник није био само мудар, него је и народу преносио знање. Проучио је многе пословице, проверио их и средио. 10 Проповедник је трагао за правим речима и оно што је написао исправно је и истинито. 11 Речи мудрих су као остани, а њихове сабране изреке попут чврсто укованих клинова – дао их је једини Пастир. 12 Пази се, сине мој, свега што је преко тога. Нема краја састављању многих књига и много учење изнурује тело.
13 Пошто смо чули све, ево закључка: Бој се Бога и држи се његових заповести, јер то је све што се тражи од човека. 14 Јер, Бог ће свако дело изнети пред суд, па и све што је скривено, било то добро или зло.
1 Соломонова песма над песмама.
Жена
2 Љуби ме пољупцима својих уста,
јер твоја љубав је слађа од вина.
3 Замамно миришу твоје помасти,
име ти је као помаст кад се излије.
Није чудо што те девојке воле!
4 Поведи ме са собом, похитајмо!
Уведи ме у своје одаје, царе!
Веселићемо се и радовати због тебе;
хвалићемо твоју љубав више него вино.
С правом те воле!
5 Црна сам али лепа,
кћери јерусалимске,
као шатори кедарски,
као завесе у шаторима салманским[h].
6 Не гледајте ме тако зато што сам црна,
зато што ме сунце погледало.
Синови моје мајке наљутили се на мене,
натерали ме да чувам винограде,
а свој виноград нисам чувала!
7 Реци ми, ти кога моја душа воли,
где напасаш своја стада
и где одмараш своје овце у подне,
да покрај стада твојих другова
не будем као она што се покрива велом[i].
Мушкарац
8 Ако не знаш, ти најлепша међу женама,
иди за траговима стада
и напасај своје јариће
покрај сеница пастирских.
9 Поредим те, драгано моја,
са ждребицом међу пастувима фараоновим.
10 Лепи су ти образи с украсима,
твој врат с нискама драгуља.
11 Направићемо ти минђуше од злата
са шљокицама сребрним.
Жена
12 Док цар за трпезом лежи,
мој нард мирише.
13 Мој драги ми је врећица смирне
што ми међу дојкама ноћи.
14 Мој драги ми је цваст кане
у виноградима ен-гедијским.
Мушкарац
15 Како си лепа, драгано моја,
како си лепа!
Очи су ти голубице.
Жена
16 Како си леп, драги мој,
како си мио!
Постеља нам од зеленила…
Мушкарац
17 …греде наше куће кедрови,
а рогови крова борови.
Жена
2 Ја сам шафран из Шарона,
љиљан из долова.
Мушкарац
2 Као љиљан међу трњем,
таква је драгана моја међу девојкама.
Жена
3 Као дрво јабуке међу шумским дрвећем,
такав је драги мој међу младићима.
Милина ми да седим у његовом хладу,
а плод му сладак моме непцу.
4 Довео ме у одају за гозбе,
заставу љубави развио нада мном.
5 Снагу ми вратите сувим грожђем,
јабукама ме окрепите,
јер сам од љубави слаба.
6 Његова лева рука ми под главом,
а десном ме грли.
7 Кћери јерусалимске, заклињем вас
газелама и кошутама дивљим:
не будите љубав и не отржите је од сна
док сама не буде хтела.
Жена
8 Чујем драгога мога!
Ево га, долази скачући по горама,
поскакујући по бреговима.
9 Мој драги је као газела,
као јеленче.
Ево га, стоји за нашим зидом,
гледа кроз прозоре,
завирује кроз решетке.
10 Мој драги ми рече:
»Устани, драгано моја,
лепотице моја, и дођи.
11 Јер, ево, зима је минула,
кише су прошле и нестале.
12 Цвеће се појављује на тлу,
време певања је стигло
и глас грлице се чује у нашој земљи.
13 Смоква тера ране плодове,
лоза, у цвету, мирише.
Устани, драгано моја,
лепотице моја, и дођи.
14 Голубице моја у процепима стена,
у заклонима врлетним,
дај да ти видим стас
и да ти чујем глас.
Јер, глас ти је умилан
и стас је твој прекрасан.«
15 Ухватите нам лисице,
мале лисице које уништавају винограде,
јер наши виногради су у цвету.
16 Мој драги припада мени
и ја припадам њему;
он пасе међу љиљанима.
17 Док дан не сване
и сенке се не разбеже,
окрени се, драги мој,
и буди као газела,
као јеленче на горским врлетима[j].
3 Ноћима сам на свом лежају тражила
онога кога моја душа воли;
тражила сам га, али га нисам нашла.
2 Устаћу сада и проћи градом,
улицама и трговима;
тражићу онога кога моја душа воли.
И тражила сам га, али га нисам нашла.
3 Нађоше ме стражари који обилазе град.
»Видесте ли онога кога моја душа воли?«
4 И само што сам их прошла,
нађох онога кога моја душа воли.
Загрлих га и нисам га пуштала
док га не уведох у кућу своје мајке,
у собу у којој ме зачела.
5 Кћери јерусалимске, заклињем вас
газелама и кошутама дивљим:
не будите љубав и не отржите је од сна
док сама не буде хтела.
Јерусалимке
6 Шта се то диже из пустиње као стуб дима
од кâда смирне и тамјана
и сваког прашка трговчевог?
Жена
7 Гледајте! Носиљка Соломонова
и око ње шездесет ратника
од ратника Израелових.
8 Сви мачеве носе,
сви у боју прекаљени,
свакоме мач о боку
због ноћних опасности.
9 Цар Соломон је себи направио
покривену носиљку
од либанског дрвета.
10 Стубове јој направио од сребра,
наслон од злата, седиште од пурпура.
Изнутра је обложена кожом[k],
кћери јерусалимске.
11 Изађите, кћери сионске!
Погледајте цара Соломона с круном
којом га је мајка крунисала
на дан венчања његовог,
на дан кад му се срце радовало.
Мушкарац
4 Како си лепа, драгано моја,
како си лепа!
Очи ти голубице испод твога вела.
Коса ти као стадо коза
које силазе са Гилада.
2 Зуби ти као стадо оваца,
управо острижених,
које долазе са купања;
свака има своју близнакињу
и ниједна није усамљена.
3 Усне ти као конац скерлетни,
уста прекрасна.
Образи ти под велом
као кришке нара.
4 Врат ти као кула Давидова,
сазидана од нанизаног камења;
хиљаду штитова на њој виси,
све штитови ратникâ.
5 Две дојке твоје као два ланета,
близанца газелина,
која пасу међу љиљанима.
6 Док дан не сване
и сенке се не разбеже,
похитаћу на гору смирне
и на брдо тамјана.
7 Сва си лепа, драгано моја,
и нема на теби мане.
8 Пођи са мном с Либана, невесто,
пођи са мном с Либана.
Сиђи са врха Амане,
са врха Сенира и Хермона,
из лављих брлога,
са гора леопардских.
9 Срце си ми занела,
сестро моја, невесто,
срце си ми занела
једним погледом својих очију,
једним драгуљем своје огрлице.
10 Како је заносна твоја љубав,
сестро моја, невесто!
Колико је љубав твоја слађа од вина
и мирис твојих помасти од свих зачина.
11 С усана твојих, невесто, медно саће капље,
мед и млеко ти под језиком.
Мирис твоје одеће као мирис је Либана.
12 Ти си врт закључан, сестро моја, невесто,
врт закључан, бунар запечаћен.
13 Твоје су младице воћњак нара
пун најбољих плодова,
кане и нарда,
14 нарда и шафрана,
иђирота и цимета,
сваке врсте тамјановог дрвета,
смирне и алоја и најбољих зачина.
15 Ти си бунар у врту,
извор живе воде,
потоци који с Либана теку.
Жена
16 Пробуди се, северни ветре!
Дођи, ветре јужни!
Задувајте над мојим вртом,
нека се шире његови мириси.
Нека мој драги дође у свој врт
и из њега најбоље плодове једе.
Мушкарац
5 Дођох у свој врт, сестро моја, невесто.
Берем смирну своју и зачине своје,
једем саће своје и мед свој,
пијем вино своје и млеко своје.
Јерусалимке
Једите, пријатељи, пијте
и опијте се љубављу.
Жена
2 Спавала сам, али срце ми будно.
Одједном глас! Мој драги куца!
»Отвори ми, сестро моја, драгано моја,
голубице моја, савршена моја,
јер глава ми је пуна росе,
коса ноћне влаге.«
3 Скинула сам одећу –
зар да је опет облачим?
Ноге сам опрала –
зар да их опет прљам?
4 Мој драги провуче руку кроз отвор,
и сва ми утроба устрепта за њим.
5 Устадох да отворим драгоме свом,
а из руку ми прокапа смирна,
течна смирна из прстију,
на ручке преворнице.
6 Отворих драгоме свом,
а он се већ окренуо и нестао.
Душа ми клону што је отишао[l].
Потражих га, али га не нађох;
позвах га, али он се не одазва.
7 Нађоше ме стражари који обилазе град.
Истукоше ме и израњавише
и огртач ми свукоше чувари зидина.
8 Заклињем вас, кћери јерусалимске,
нађете ли драгога мога,
реците му
да сам болна од љубави.
Јерусалимке
9 Што је твој драги бољи од других,
најлепша међу женама?
Што је твој драги бољи од других,
да нас тако заклињеш?
Жена
10 Мој драги је сјајан и румен;
истиче се међу десет хиљада.
11 Глава му злато најчистије,
коса кудрава,
црна као гавран.
12 Очи му као голубице
поред вода текућих,
млеком опране,
као драгуљи усађене.
13 Образи му као леје зачина,
леје биља мирисног.
Усне му љиљани
из којих капље смирна.
14 Руке му шипке од злата
с умецима од јасписа.
Груди му као плоча слоноваче
лазулитима обложена.
15 Ноге му стубови од алабастера
на подножја од злата постављени.
Стас му као Либан,
као најбољи кедрови.
16 Уста му слатка
и сав је пожељан.
То је мој драги, то је мој пријатељ,
кћери јерусалимске.
Јерусалимке
6 Куда је нестао твој драги,
најлепша међу женама?
Којим путем је отишао твој драги,
да га потражимо с тобом?
Жена
2 Мој драги је у свој врт сишао,
к лејама зачина,
да по вртовима пасе и да бере љиљане.
3 Ја припадам драгоме свом
и он припада мени;
он пасе међу љиљанима.
Мушкарац
4 Лепа си, драгано моја, као Тирца,
прекрасна као Јерусалим,
призор задивљујући.
5 Окрени своје очи од мене,
јер ме затрављују.
Коса ти је као стадо коза
које силазе са Гилада.
6 Зуби ти као стадо оваца
које долазе са купања;
свака има своју близнакињу
и ниједна није усамљена.
7 Као кришке нара,
такви су ти образи под велом.
8 Има шездесет царица
и осамдесет наложница,
а девојака ни броја се не зна.
9 Али само једна је голубица моја,
савршена моја,
кћи једина у своје мајке,
љубимица оне која ју је родила.
Видеше је девојке и назваше срећном,
царице и наложнице изрекоше јој хвалу:
10 »Ко је ова што се као зора помаља,
лепа као месец, блистава као сунце,
призор задивљујући?«
11 Сиђох до воћњака с орасима,
да погледам младице у долини,
да видим да ли је лоза пропупела
и нар процветао.
12 Ни сам не знам како,
тек, она ме стави
међу кола мог народа као кнеза.
Мушкарчеви пријатељи
13 Врати се, врати се, Шуламко!
Врати се, врати се да те гледамо!
Жена
Што гледате Шуламку
као да пред двема војскама игра?
Мушкарац
7 Како су ти лепе ноге у сандалама,
кћери кнежевска!
Облине бутина твојих као драгуљи,
дело руку уметникових.
2 Пупак ти чаша заобљена
никад без вина зачињеног.
Трбух ти куп пшенице
љиљанима окружен.
3 Две дојке твоје као два ланета,
близанца газелина.
4 Врат ти као кула од слоноваче.
Очи ти језерца у Хешбону
покрај капије бат-рабимске.
Нос ти као кула либанска
која гледа према Дамаску.
5 Глава ти као гора Кармел уздигнута,
као пурпур увојци лепршави,
плетенице – да цара опчине.
6 Како си лепа и како си љупка,
љубави, девојко заносна!
7 Стасом си као палма,
а дојке ти као гроздови урми.
8 Рекох себи: »Попећу се на палму;
дохватићу јој гране.«
Нека ти дојке буду
као гроздови на лози,
мирис твога даха као јабуке,
9 твоја уста као најбоље вино…
Жена
…које тече право драгоме моме,
клизећи преко усница и зуба.
10 Ја припадам драгоме свом
и он за мном жуди.
11 Дођи, драги мој.
Хајдемо у поља,
проведимо ноћ у селима.
12 Подранимо у винограде,
да видимо да ли је лоза пропупела,
да ли су јој се цветови отворили
и да ли је нар у цвету –
тамо ћу ти дати своју љубав.
13 Мандрагоре шире свој мирис,
а над нашим вратима
има свих посластица,
и нових и старих,
које сам за тебе чувала, драги.
8 Е да си ми као брат,
који је на грудима моје мајке сисао!
Да те на улици сретнем,
пољубила бих те,
и нико ме због тога не би презирао.
2 Повела бих те
и довела кући своје мајке,
оне која ме учила.
Дала бих ти да пијеш вина зачињеног,
слатког сока мојих нарова.
3 О, да ми је његова лева рука под главом,
а десном да ме грли!
4 Заклињем вас, кћери јерусалимске:
не будите љубав и не отржите је од сна
док сама не буде хтела.
Јерусалимке
5 Ко је ова што долази из пустиње,
наслоњена на драгога свога?
Жена
Под јабуком сам те пробудила.
Тамо су ти мајку спопали трудови,
тамо је у трудовима била она која те родила.
6 Стави ме као печат на своје срце,
као печат на своју руку.
Јер, љубав је јака као смрт,
страст жестока као Шеол.
Пламен њен је као пламен ватре,
огањ разбуктали.
7 Многе воде не могу да угасе љубав
ни поплаве да је потопе.
Када би неко за љубав понудио
све што има у кући,
било би докраја презрено.
Женина браћа
8 Имамо малену сестру,
дојке јој још нису порасле.
Шта да учинимо за своју сестру
на дан када дођу да је просе?
9 Ако буде бедем,
на њој ћемо сазидати грудобран од сребра.
Ако буде врата,
оградићемо је даскама кедровим.
Жена
10 Ја сам бедем,
а моје дојке су као куле.
Тако сам у његовим очима постала
као она која доноси смирење.
Мушкарац
11 Соломон је имао виноград у Ваал-Хамону.
Изнајмио га виноградарима,
и сваки је за његове плодове
морао да донесе хиљаду шекела[m] сребра.
12 Мој виноград је само мој,
ја њиме располажем.
Теби, Соломоне, нека је хиљаду шекела,
а две стотине[n] онима који му се старају о плодовима.
13 Ти која боравиш у вртовима,
моји другови слушају твој глас –
дај да га и ја чујем!
Жена
14 Похитај, драги мој!
Буди као газела и као јеленче
на мирисним горама[o].
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International