Bible in 90 Days

¹³ „Нећемо – рекоше му – само ћемо те свезати и предати у њихове руке, али те нећемо убити.“ Затим су га свезали са два нова конопца и одвели из пећине. ¹⁴ Кад је дошао до Лехије, Филистејци кренуше на њега кличући од радости. Тада га Дух Господњи обузе, и конопци око његових рамена постадоше као ланени конци спаљени ватром, те свезе спадоше са његових руку. ¹⁵ Ту је нашао свежу магарећу чељуст, дохватио је и њоме побио хиљаду људи.

¹⁶ Самсон рече:

¹⁷ Кад је то изрекао, бацио је чељуст из своје руке и назвао оно место „Рамат-Лехија“.

¹⁸ Како је био веома жедан, завапио је ка Господу и рекао: „Господе, ти си извојевао ово велико избављење руком свога слуге. Зар сад да умрем од жеђи и паднем у руке необрезанима?“ ¹⁹ Господ проби шупљину што је код Лехије и одатле изби вода. Самсон се напио, повратио снагу и опоравио се. Зато је то место назвао Ен-Акоре^[a], а оно је до данас у Лехији.

²⁰ Он је био судија у Израиљу за време филистејске владавине двадесет година.

Самсон у Гази

16 Једном је Самсон отишао у Газу. Тамо је видео неку блудницу и ушао к њој. ² Људима у Гази је било јављено: „Самсон је дошао овамо!“ Тада су га опколили и целе ноћи чекали у заседи на њега код градских врата. Притајили су се целе ноћи, мислећи: „Убићемо га кад сване зора.“

³ Самсон је лежао до поноћи, а онда је устао, дохватио градска врата с оба довратка и ишчупао их заједно с преворницом. Затим је врата ставио на рамена и изнео их на врх једног брда које се налази код Хеврона.

Самсон и Далила

⁴ После тога, Самсон је заволео једну девојку из долине Сорика, која се звала Далила. ⁵ Филистејски кнезови оду горе к њој и рекну јој: „Гледај да измамиш од њега где се крије његова велика снага, како бисмо могли да га свладамо, свежемо и покоримо. Сваки од нас ће ти, заузврат, дати по хиљаду и стотину сребрних шекела.“

⁶ Далила рече Самсону: „Реци ми где се крије твоја велика снага? Чиме би могао да будеш везан и свладан?“

⁷ Самсон јој одговори: „Да ме вежу са седам свежих волујских жила, које се још нису осушиле, изгубио бих снагу и постао као сваки други човек.“

⁸ Филистејски кнезови су јој донели седам свежих волујских жила, још неосушених, и она га је везала њима. ⁹ А код ње у соби чекала је заседа. Она повика: „Самсоне, Филистејци иду на тебе!“ Он покида жиле као што се кудеља прекине кад је дохвати ватра. Тако се није сазнало где се крије његова снага.

¹⁰ Далила рече Самсону: „Ето, ти си терао шегу са мном и испричао ми лажи. А сад ми реци чиме би могли да те свежу.“

¹¹ Он јој рече: „Да ме вежу новим, још неупотребљеним конопцима, изгубио бих снагу и постао као сваки други човек.“

¹² Тада Далила узе седам нових конопаца и свеза га њима. Онда му викну: „Самсоне, Филистејци иду на тебе!“ Заседа је, наиме, чекала у соби. Али он покида конопце на својим раменима као конце.

¹³ Далила рече Самсону: „Ето, ти све време тераш шегу са мном и причаш ми лажи. Реци ми чиме могу да те вежу.“

Он јој одговори: „Да ми уплету седам праменова косе на разбој и заглаве их клином, постао бих као сваки други човек.“ ¹⁴ Док је он спавао, она уплете седам праменова његове косе на разбој и заглави их клином.

Онда му викну: „Самсоне, Филистејци иду на тебе!“ Он се пробуди из сна, и истргне и клин, и разбој и основу.

¹⁵ Она му рече: „Како можеш рећи да ме волиш, кад срцем ниси са мном? Трипут си већ терао шегу са мном и ниси ми рекао где се крије твоја велика снага.“ ¹⁶ Али како му је она свакога дана додијавала својим речима и салетала га, смучило му се до смрти, ¹⁷ па јој је отворио цело своје срце. Рекао јој је: „Бритва никада није прешла преко моје главе, јер сам назиреј Божији од мајчине утробе. Да се ошишам, снага би ме напустила; изгубио бих снагу и постао као сваки други човек.“

¹⁸ Кад је Далила видела да јој је отворио цело своје срце, поручила је филистејским кнезовима: „Дођите сада, јер ми је отворио цело своје срце.“ Филистејски кнезови дођу к њој, носећи сребро у рукама. ¹⁹ Она га је успавала на своме крилу и позвала једног човека, па му је одсекла седам праменова косе с главе. Прво га је она савладала. Тако га је напустила снага.

²⁰ Онда је викнула: „Самсоне, Филистејци иду на тебе!“

Он се пробудио из сна мислећи: „Извући ћу се као и раније и ослободићу се“, јер није знао да је Господ одступио од њега.

²¹ Тада су га Филистејци ухватили и ископали му очи. Затим су га одвели у Газу и оковали га бронзаним оковима. У тамници је окретао млин. ²² Међутим, одсечена коса је почела да расте.

Самсонова смрт

²³ А Филистејски кнезови били су се окупили да принесу велику жртву своме богу Дагону и да се провеселе. Рекли су: „Наш бог нам је предао у руке нашег непријатеља Самсона.“

²⁴ Кад је народ видео Самсона, славио је свога бога и клицао:

²⁵ Кад им се срце испунило радошћу, повикали су: „Позовите Самсона да нас забавља!“ Довели су Самсона из тамнице, те је овај играо пред њима.

Онда су га поставили између стубова. ²⁶ Самсон рече момку који га је водио за руку: „Остави ме тамо где могу да опипам стубове на којима грађевина почива, да се наслоним на њих.“ ²⁷ А зграда је била пуна мушкараца и жена. Тамо су били и сви филистејски кнезови. Само је на крову било око три хиљаде мушкараца и жена који су гледали како Самсон игра. ²⁸ Самсон зазва Господа и рече: „Господе Боже, сети ме се и дај ми снагу још само овај пут, о, Боже, да се одједном осветим Филистејцима за своје очи!“ ²⁹ Самсон напипа два средња стуба на којима је зграда почивала, опре се о њих, десницом о један, а левицом о други, ³⁰ и рече: „Нека умрем с Филистејцима!“ Затим их је свом снагом гурнуо, те се зграда срушила на кнезове и на народ који је био у њој. Оних које је побио умирући, било је више него оних које је побио за живота.

³¹ Тада су дошла његова браћа и сав дом оца његовог, узела га и однела горе. Сахранили су га између Сараје и Естаола у гробу његовог оца, Маноја. Он је судио Израиљу двадесет година.

Михеја врши идолопоклоничку службу

17 Био неки човек из Јефремове горе по имену Михеја. ² Он је рекао својој мајци: „Хиљаду и стотину сребрних шекела који су ти украдени, због којих си преда мном изрекла клетву – то сребро је код мене, ја сам га узео.“

Његова мајка му рече: „Нека те Господ благослови, сине мој!“

³ Тих хиљаду и стотину сребрних шекела је вратио својој мајци. Мајка му рече: „Сребро које сам посветила Господу, дајем своме сину, да од њега начини резаног и ливеног идола. Сада ти их враћам.“

⁴ Кад је Михеја вратио сребро својој мајци, она је узела две стотине сребрних шекела и дала их златару. Он је од њих начинио резаног и ливеног идола који је стајао у Михејиној кући.

⁵ Овај човек, Михеја, је поседовао светиште. Он је начинио ефод и кућне идоле, и посветио једног од својих синова за свога свештеника. ⁶ У оно време није било цара у Израиљу, и свако је радио што му се чинило право.

⁷ А био је један младић из Витлејема Јудиног, из Јудиног племена. Он је био Левит који је живео тамо као дошљак. ⁸ Тај човек је отишао из града Витлејема у Јуди да нађе себи место да се насели као дошљак. Путујући дошао је у Јефремову гору до Михејине куће.

⁹ Михеја га упита: „Одакле долазиш?“

Левит му одговори: „Ја сам из Витлејема у Јуди, и тражим да се негде настаним.“

¹⁰ Михеја му рече: „Остани да живиш код мене и буди ми оцем и свештеником, а ја ћу ти давати десет сребрних шекела годишње, одећу и храну.“ Левит оде к њему. ¹¹ Левит је пристао да живи код тог човека, и младић му је био као један од његових синова. ¹² Михеја је посветио Левита и он му је постао свештеник. Младић је живео у Михејиној кући. ¹³ Михеја рече: „Сада знам да ће ми Господ дати напретка, зато што имам Левита за свештеника.“

Сеоба Дановог племена

18 У оно време, када није било цара у Израиљу, Даново племе је тражило себи земљу да се насели, јер до тада није примило у посед земљу међу Израиљевим племенима. ² Зато су Дановци из свога племена послали петорицу храбрих ратника из Сараје и Естаола, да уходе земљу и истраже је. Рекли су им: „Идите и извидите земљу.“

Они оду у Јефремову гору, у Михејину кућу, и тамо преспавају. ³ Кад су били код Михејине куће, препознали су глас младога Левита. Сврате они тамо и упитају га: „Ко те је довео овамо? Шта радиш овде? Зашто си ту?“

⁴ Он им одговори: „Тако и тако је Михеја учинио за мене. Он ме је унајмио, те сам постао његов свештеник.“

⁵ Они му рекоше: „Питај Бога да знамо хоће ли пут на који смо пошли бити успешан?“

⁶ Он им рече: „Идите у миру. Господ бди над путем на који сте пошли.“

⁷ Тих пет људи оду и дођу у Лаис. Видели су да народ у њему живи спокојно, по обичају Сидонаца – мирно и спокојно. Освајачи им нису упадали у земљу, а није било ни владара. Осим тога, били су далеко од Сидонаца, и с никим нису имали додира.

⁸ Кад су се вратили својој браћи у Сарају и Естаол, њихова браћа су их питала: „Какве вести доносите?“

⁹ Они им одговорише: „Дижите се! Кренимо горе на њих, јер видели смо да је земља веома добра! Шта још чекате? Не оклевајте да одете и заузмете ту земљу. ¹⁰ Кад дођете тамо, наћи ћете безбрижан народ, а и земља је пространа. Господ је предао земљу у ваше руке. То место не оскудева ни у чему што земља даје.“

¹¹ Тада је шест стотина наоружаних људи из Дановог племена кренуло из Сараје и Естаола. ¹² Отишли су горе и утаборили се код Киријат-Јарима у Јуди. Зато се то место све до данас зове „Данов табор“. Оно се налази западно од Киријат-Јарима. ¹³ Одатле су отишли у Јефремову гору и дошли до Михејине куће.

¹⁴ Она петорица што су ишла да уходе земљу Лаис рекоше својој браћи: „Знате ли да у овим кућама постоје ефод и кућни идоли, те идол резани и ливени? Сад знате шта да радите.“ ¹⁵ Онда су свратили тамо и ушли у кућу младога Левита, код Михејине куће, и упитали га за здравље. ¹⁶ Шест стотина људи из Дановог племена, наоружаних за рат, остало је да стоји на улазу капије. ¹⁷ А она петорица што су ишли горе да уходе земљу оду унутра и узму резани кип, ефод, кућне идоле, и ливеног идола. Свештеник је стајао на улазу капије уз оних шест стотина људи наоружаних за рат.

¹⁸ Кад су ушли у Михејину кућу и узели резани кип, ефод, кућне идоле и ливеног идола, свештеник им рече: „Шта то радите?“

¹⁹ Они му одговорише: „Умукни! Стави руку на уста и пођи с нама. Бићеш нам оцем и свештеником. Није ли за тебе боље да будеш свештеник целом племену у Израиљу, него да будеш свештеник у дому једног човека?“ ²⁰ Свештеник се томе обрадовао; узео је ефод, кућне идоле и резани кип, па се придружио народу. ²¹ Онда су се окренули и наставили пут. Напред су пустили децу, ситну стоку, и имовину.

²² Они су се већ били удаљили од Михејине куће, кад су житељи кућа које су биле око Михејине куће дигли вику и дали се у потеру за Дановцима. ²³ Пошто су викали за њима, Дановци су се окренули и рекли Михи: „Шта је с тобом? Зашто си дигао народ?“

²⁴ Михеја одговори: „Узели сте богове које сам направио и свештеника, и отишли. Шта мени остаје? И још ме питате: ’Шта је с тобом?’“

²⁵ Дановци му рекоше: „Гласа више да ниси пустио за нама! Иначе би неки бесни људи могли да се оборе на тебе, па би навукао пропаст и на себе и на своју породицу.“ ²⁶ Дановци, затим, оду својим путем, а Михеја, видевши да су јачи од њега, окрене се и врати својој кући.

²⁷ Дановци су узели оно што је Михеја направио, и свештеника који је био код њега, па су навалили на Лаис, на мирне и безбрижне људе. Побили су их оштрицом мача, а град су спалили. ²⁸ Није било никога да их избави, јер је град био далеко од Сидона, и с никим нису имали додира. Град је лежао у долини, која је била код Вет-Реова.

Дановци су изнова саградили град и населили се у њему. ²⁹ Назвали су га Дан, по имену свога праоца Дана, који се родио Израиљу. Град се пре тога звао „Лаис“. ³⁰ Дановци су поставили себи идола, а Јонатан, син Гирсама, Мојсијевог сина, и његови синови, били су свештеници Дановом племену, све до времена изгнанства земље. ³¹ Поставили су себи Михејиног идола, који је овај направио, тако да је стајао тамо за све време док је Дом Божији био у Силому.

Злочин становника Гаваје у Венијаминовом племену

19 У оно време, када није било цара у Израиљу, живео је на крају Јефремове горе неки човек, Левит. Он је себи узео иночу из Витлејема Јудиног. ² Али иноча се наљутила на њега, па је побегла од њега у дом свога оца у Витлејем Јудин. Тамо је била четири месеца. ³ Њен муж оде за њом да је убеди да се врати. Са собом је водио слугу и пар магараца. Она га је довела у кућу њеног оца. Кад га је њен отац видео, радосно га је примио. ⁴ Његов таст, девојчин отац, је навалио на њега да остане, па је остао с њим три дана. Тамо су јели, пили и ноћили.

⁵ Четвртог дана су поранили; он се спремио да иде, али је девојчин отац рекао своме зету: „Окрепи се залогајем хлеба, па онда идите.“ ⁶ Њих двојица су сели, па су јели и пили заједно. Онда је девојчин отац рекао том човеку: „Хајде, остани још ноћас и провесели се.“ ⁷ Човек је устао да крене, али је његов таст навалио на њега, те је опет преспавао тамо. ⁸ Кад је петога дана поранио да иде, девојчин отац му рече: „Окрепи се и сачекај док одмакне дан.“ Тако су обојица јели.

⁹ Човек је, затим, устао да пође са својом иночом и момком. Његов таст, девојчин отац, му рече: „Ево, дан нагиње к вечери; преноћите овде, јер дан је на измаку. Преноћи овде и провесели се, а сутра пораните и пођите на пут својој кући.“ ¹⁰ Али човек није хтео да преноћи, него је устао и отишао. Дошао је на домак Јевуса, то јест, Јерусалима, водећи са собом пар оседланих магараца, своју иночу и слугу.

¹¹ Дан је скоро сасвим био на измаку кад су били код Јевуса. Тада слуга рече своме господару: „Хајде да свратимо у овај јевусејски град и преноћимо у њему.“

¹² Његов господар му рече: „Нећемо да свраћамо у град странаца који нису Израиљци, него ћемо ићи у Гавају.“ ¹³ Левит још рече своме слузи: „Хајде да стигнемо до којег од оних места и преноћимо у Гаваји или у Рами.“ ¹⁴ Тако су наставили да путују. Сунце је већ било зашло кад су били близу Гаваје, која припада Венијаминовом племену. ¹⁵ Скренули су тамо да преноће у Гаваји. Левит је ушао у град и сео на градски трг, али није било никога да их прими у кућу да преноће.

¹⁶ А неки старац се увече враћао с њиве након посла. Он је био из Јефремове горе, али је живео као дошљак у Гаваји. Становници места су били Венијаминовци. ¹⁷ Подигавши поглед угледао је путника на градском тргу. „Куда идеш? – упита старац. И одакле долазиш?“

¹⁸ Левит му одговори: „Идемо од Витлејема Јудиног на крај Јефремове горе. Ја сам оданде. Путовао сам у Витлејем Јудин и идем у Дом Господњи, али нема никога да ме прими у свој дом. ¹⁹ Ми имамо сламу и сено за наше магарце, а хлеба и вина за мене, за твоју слушкињу и за момка с твојим слугама. Ни у чему не оскудевамо.“

²⁰ Старац му одговори: „Мир с тобом! Ја ћу се постарати за све што ти треба. Само немој провести ноћ на тргу.“ ²¹ Тада га је довео својој кући и дао крму магарцима. Затим су опрали ноге, па су јели и пили.

²² Док су се они гостили, неки људи из града, ништарије, опколе кућу и почну да лупају на врата. Рекли су старцу, господару куће: „Изведи човека који је дошао у твоју кућу да спавамо с њим.“

²³ Господар куће изађе пред њих и рече им: „Не, браћо! Не чините таква зла! Тај човек је ушао у моју кућу, зато не чините такву срамоту! ²⁴ Ево, извешћу вам своју ћерку, девицу, и његову иночу; над њима извршите насиље. Чините с њима што год хоћете, али не чините овом човеку такву срамоту!“

²⁵ Међутим, људи нису хтели да га послушају. Тада је Левит зграбио иночу и извео им је напоље. Они су је силовали и злостављали целу ноћ до јутра. Пустили су је у освит зоре.

²⁶ Жена је дошла пред свитање и пала на улаз куће оног човека где је био њен господар. Тамо је остала док се није разданило. ²⁷ Њен Господар је устао ујутро, отворио врата куће и изашао да настави својим путем. Ту је угледао жену како лежи на улазу куће, с рукама на прагу. ²⁸ Он јој рече: „Устани да идемо!“ Али она није одговорила. Човек ју је ставио на магарца, спремио се и запутио кући.

²⁹ Кад је дошао кући, узео је нож, па је узео своју иночу и расекао је, уд по уд, на дванаест делова, и разаслао их у све крајеве Израиља. ³⁰ Ко год је то видео, рекао је: „Тако се нешто није догодило ни видело од дана кад су Израиљци изашли из Египта, до данас. Размислите о томе, посаветујте се, па се изјасните.“

Рат Израиљаца против Венијаминоваца

20 Тада су изашли сви Израиљци, од Дана до Вир-Савеје и земље Галад. Заједница се сабрала као један човек код Господа у Миспи. ² На збор Божијег народа дошли су главари целог народа, свих Израиљевих племена, и четири стотине хиљада људи наоружаних мачем. ³ А Венијаминовци су чули да су Израиљци отишли горе у Миспу. Израиљци запиташе: „Реците нам како се догодио злочин?“

⁴ Левит, муж жене која је била убијена, одговори: „Ја сам са иночом дошао у Гавају Венијаминову да преноћим. ⁵ Међутим, напали су ме мештани Гаваје и ноћу опколили кућу у којој сам био; хтели су да ме убију. Моју иночу су силовали, тако да је умрла. ⁶ Ја сам, онда, узео иночу, расекао је и послао је у све делове Израиљевог наследства, јер су починили изопаченост и срамотну у Израиљу. ⁷ Ево, сви сте ви Израиљци; размотрите ствар и овде донесите одлуку.“

⁸ Сав народ устаде као један човек, говорећи: „Нико од нас неће ићи своме дому, нико се од нас неће враћати својој кући. ⁹ А сад, ово је што ћемо урадити Гаваји: поћи ћемо на њу како жреб покаже. ¹⁰ Изабраћемо десет људи од стотину из свих израиљских племена, стотину од хиљаду, и хиљаду од десет хиљада, да носе намирнице за војску. Кад војска уђе у Гавају Венијаминову, казниће је за срамоту коју је починила у Израиљу.“ ¹¹ Сви су се Израиљеви људи сабрали против тог града, здружени као један човек.

¹² Израиљска племена послаше људе по свом Венијаминовом племену и упиташе: „Какав се то злочин догодио међу вама? ¹³ Предајте сад те ништарије из Гаваје да их погубимо и искоренимо зло из Израиља.“ Али Венијаминовци нису хтели да послушају глас своје браће Израиљаца.

¹⁴ Тада су се Венијаминовци из својих градова сабрали у Гаваји да ратују против Израиљаца. ¹⁵ Венијаминоваца из градова, који су тог дана били сабрани, било је двадесет шест хиљада људи наоружаних мачем, не рачунајући седам стотина изабраних људи, житеље Гаваје, који су били сабрани. ¹⁶ Од свег тог народа, ових седам стотина изабраних људи били су леваци; сваки је од њих гађао каменом из праћке у длаку, не промашујући.

¹⁷ Израиљаца, без Венијаминоваца, који су били сабрани, било је четири стотине хиљада људи наоружаних мачем, све самих ратника.

¹⁸ Они су устали и отишли горе у Ветиљ да питају Бога. Израиљци су питали: „Ко ће од нас први кренути да ратује са Венијаминовцима?“

Господ одговори: „Јуда нека пође први.“

¹⁹ Израиљци устану ујутро и утаборе се насупрот Гаваје. ²⁰ Израиљски људи су изашли да ратују против Венијамина; сврстали су се у бојни ред да ступе у бој против Гаваје. ²¹ Али Венијаминовци изађу из Гаваје и потуку Израиљце. Тог дана је пало двадесет две хиљаде људи. ²² Војска Израиљаца је прикупила снагу, те се поново сврстала у бојни ред на истом месту где се сврстала првога дана. ²³ Наиме, Израиљци су отишли горе и плакали пред Господом све до вечери. Питали су Господа: „Хоћу ли опет ступити у бој с мојим братом Венијамином?“

Господ одговори: „Крените на њега!“

²⁴ Другога дана Израиљци крену на Венијаминовце. ²⁵ Али Венијаминовци из Гаваје изађу им на мегдан другога дана и потуку Израиљце. Пало је још осамнаест хиљада људи, од којих је сваки био наоружан мачем.

²⁶ Тада су сви Израиљци, сав народ, отишли горе у Ветиљ, те су плакали и седели пред Господом. Тог дана су постили све до вечери и приносили жртве свеспалнице и жртве мира пред Господом. ²⁷ Израиљски народ је питао Господа. (Тамо је у те дане био Ковчег савеза Божијег, ²⁸ а Финес, син Елеазаров, син Аронов, служио је пред њим у та времена.) Израиљци су питали Господа: „Хоћемо ли поново изаћи у бој против наше браће Венијаминоваца, или да се оканемо тога?“

Господ одговори: „Крените, јер ћу вам га сутра предати у руке.“

²⁹ Тада је Израиљ поставио заседу Гаваји унаоколо. ³⁰ Трећега дана Израиљ крене на Венијаминовце; сврстали су се у бојни ред против Гаваје, као и пре. ³¹ Венијаминовци су изашли на мегдан војсци, и почели да убијају народ, као и пре, али су били одвучени од града на путеве, од којих један води горе у Ветиљ, а други у Гавају. Убили су око тридесет Израиљаца на пољу. ³² Венијаминовци су говорили: „Падају пред нама као први пут!“ А Израиљци су се били договорили: „Бежимо да их одмамимо од града на путеве!“

³³ Тада су сви Израиљци кренули са свог места и сврстали се у бојни ред код Вал-Тамара, док је израиљска заседа јурнула из свога скровишта код пољана Гаваје. ³⁴ Пред Гавају је дошло десет хиљада изабраних људи из целог Израиља. Настала је љута битка, али Венијаминовци нису знали да им се ближи пропаст. ³⁵ Господ је поразио Венијамина пред Израиљем. Тог је дана Израиљ побио двадесет пет хиљада стотину људи, који су сви били наоружани мачем. ³⁶ Тада су Венијаминовци схватили да су поражени.

А они Израиљци што су узмакли са својих положаја пред Венијаминовцима, уздали су се у заседу коју су поставили Гаваји. ³⁷ Заседа је хитро навалила на Гавају, и ушавши у њу, посекла цели град оштрицом мача. ³⁸ А Израиљци су се били договорили са онима из заседе: кад ови уђу у град, нека подигну велики облак дима из града као знак. ³⁹ Тада ће се Израиљци вратити у бој.

Кад су, дакле, Венијаминовци почели да убијају, пало је тридесетак Израиљаца. Тада су говорили: „Нема сумње, гину пред нама као у пређашњем боју!“ ⁴⁰ Кад је знак, стуб дима, почео да се диже из града, Венијаминовци су се обазрели и угледали како се пламен из целог града диже до неба. ⁴¹ Тада су се Израиљци окренули, а Венијаминовци су се престравили, јер су схватили да их је задесило зло. ⁴² Венијаминовци се дадоше у бег пред Израиљцима путем што води у пустињу, али се из битке нису могли извући, јер су их убијали и они што су изашли из градова. ⁴³ Они су опколили Венијаминовце и, гонећи их без предаха, докрајчили их пред Гавајом на истоку. ⁴⁴ Пало је осамнаест хиљада Венијаминоваца, све самих ратника. ⁴⁵ Венијаминовци су се окренули и побегли према пустињи, ка стени Римону, али су Израиљци посекли још пет хиљада људи по путевима. Пратили су их у стопу док им нису потукли још две хиљаде људи.

⁴⁶ Тог је дана пало укупно двадесет пет хиљада Венијаминоваца наоружаних мачем, све самих ратника. ⁴⁷ Оних који су се окренули и побегли ка стени Римону, било је шест стотина. Ови су остали четири месеца код Стене Римона. ⁴⁸ Израиљци су се затим вратили натраг к Венијаминовцима и побили мачем мушкарце из градова, стоку и што се год нашло. А све градове на које су наишли спалили су огњем.

Жене за Венијаминовце

21 А Израиљци су се били заклели код Миспе: „Нико од нас неће дати своју ћерку Венијаминовцу за жену.“

² Народ је дошао у Ветиљ. Тамо су седели пред Богом до вечери, наричући и горко плачући. ³ Говорили су: „Господе, Боже Израиљев! Због чега се догодило ово у Израиљу, да једног племена данас више нема у Израиљу?“

⁴ Следећег јутра је народ поранио и саградио жртвеник, па је принео жртве свеспалнице и жртве мира.

⁵ Израиљци упиташе: „Има ли кога од свих Израиљевих племена да није дошао горе на збор пред Господа?“ Наиме, тврдо су се заклели да ће свакако бити погубљен онај ко не дође Господу горе у Миспу.

⁶ Тада су се Израиљци сажалили над својим братом Венијамином и рекли: „Данас је одсечено једно племе од Израиља. ⁷ Шта да учинимо да преживели добију жене, кад смо се заклели Господом да им нећемо дати своје ћерке за жене?“ ⁸ Упитали су: „Има ли кога од Израиљевих племена да није дошао пред Господа, горе у Миспу?“ Испоставило се да нико из Јавис-Галада није дошао у табор, на збор. ⁹ Јер кад се народ пребројио, тамо није било никог од становника Јавис-Галада.

¹⁰ Затим су послали тамо чету од дванаест хиљада ратника и заповедили им: „Идите и побијте оштрим мачем становнике Јавис-Галада, и жене и децу.“ ¹¹ Овако ћете учинити: „Убијте сваког мушкарца и сваку жену која је делила постељу са мушкарцем.“ ¹² Међу становништвом Јавис-Галада нашли су четири стотине девица које нису делиле постељу с мушкарцем, па су их довели у Силом, који је у Ханану.

¹³ Онда је цела заједница послала поруку Венијаминовцима, који су били код стене Римона, и објавила им мир. ¹⁴ Тада су се Венијаминовци вратили, и дали им жене из Јавис-Галада, које су биле поштеђене. Међутим, није их било довољно за све.

¹⁵ Народ се сажалио над Венијамином, зато што је Господ окрњио једно од израиљских племена. ¹⁶ Тада су старешине збора рекле: „Шта да учинимо да преживели добију жене, пошто су жене из Венијамина истребљене?“ ¹⁷ Рекоше још: „Венијаминово наследство мора припасти преживелима, да се не би затрло једно племе из Израиља. ¹⁸ Ми им не можемо дати своје ћерке за жене, јер су се Израиљци заклели: ’Нек је проклет онај ко да жену Венијаминовцу!’ ¹⁹ Ево – рекоше – у Силому се сваке године одржава празник Господу. Град се налази северно од Ветиља, источно од пута који од Ветиља води горе у Сихем, и јужно од Левоне.“

²⁰ Затим су дали упутство Венијаминовцима: „Идите, сакријте се у винограде ²¹ и гледајте. Кад силомске девојке изађу да играју у колу, ви изађите из винограда, па нека сваки од вас отме себи жену између силомских девојака. Онда се вратите у земљу Венијаминову. ²² А кад њихови очеви или браћа дођу к нама да се жале, ми ћемо им рећи: ’Опростите им нас ради, јер у овом рату нисмо могли да заробимо жену за свакога од њих. Ви нисте хтели да им их дате, јер бисте тада ви били криви.’“

²³ Венијаминовци су учинили тако; узели су себи за жене оне девојке што су отели док су играле, према броју својих мушкараца. Потом су отишли и вратили се на своје наследство. Пошто су обновили градове, настанили су се у њима.

²⁴ Тада су се Израиљци разишли оданде, сваки у своје племе и у свој род, и сваки се оданде вратио на своје наследство.

²⁵ У оно време није било цара у Израиљу и свако је чинио што му се чинило право.

Рута и Нојемина

1 У оно време када су владале судије, настала је глад у земљи. Тада је један човек из Витлејема у Јуди отишао да живи као дошљак у моавској земљи са својом женом и своја два сина. ² Човек се звао Елимелех а жена му се звала Нојемина. Његова два сина звала су се Малон и Хелеон. Они су били Ефраћани из Витлејема Јудиног. Дошли су у моавску земљу и тамо се населили.

³ А онда је Елимелех умро, и Нојемина је остала сама са своја два сина. ⁴ Они су се оженили Моавкама: једна се звала Орфа, а друга Рута. Тамо су живели десетак година. ⁵ Међутим, умрли су и Малон и Хелеон, те је жена остала и без своја два сина и без свога мужа.

⁶ Тада се Нојемина спремила да се са својим снахама врати из моавске земље. Чула је, наиме, у моавској земљи, да је Господ милостиво погледао на свој народ и дао му хране. ⁷ Изашла је из места где је живела, па је са своје две снахе кренула на пут да се врати у Јудину земљу.

⁸ Тада је Нојемина рекла својим двема снахама: „Вратите се свака дому своје мајке. Нека вам Господ искаже милост, као што сте ви учиниле покојницима и мени. ⁹ Нека Господ да свакој од вас да нађе починка у дому свога мужа.“

Онда их је пољубила. Оне на то бризнуше у гласан плач ¹⁰ и рекоше јој: „Не, вратићемо се с тобом к твоме народу.“

¹¹ Нојемина рече: „Вратите се, ћерке моје. Зашто бисте ишле са мном? Имам ли још синова у утроби да вам буду мужеви? ¹² Стога се вратите, ћерке моје, идите. Ја сам сувише стара за удају. Чак и да кажем себи: ’Има још наде за мене’, па се још ове ноћи удам и родим синове, ¹³ зар бисте чекали док одрасту? Зар бисте због њих остале неудате? Не, ћерке моје, моја је мука већа него ваша, јер се рука Господња подигла на мене.“

¹⁴ Оне опет бризнуше у гласан плач. Орфа се, затим, пољупцем опростила од своје свекрве, а Рута је остала с њом.

¹⁵ Нојемина рече: „Ево, твоја се јетрва вратила своме народу и својим боговима. Врати се и ти за својом јетрвом.“

¹⁶ Рута одговори: „Не терај ме да те оставим и да одем од тебе, јер куда ти кренеш, кренућу и ја, и где се ти настаниш, настанићу се и ја. Твој је народ мој народ, и твој Бог је мој Бог. ¹⁷ Где ти умреш, умрећу и ја и тамо ћу бити сахрањена. Нека ми Господ учини тако, и још више, ако ме чак и смрт растави од тебе.“

¹⁸ Кад је Нојемина видела да је чврсто решила да иде с њом, престала је да је одговара. ¹⁹ Тако су њих две наставиле пут док нису дошле у Витлејем. Кад су стигле у Витлејем, цео се град ускомешао због њих. Жене су говориле: „Је ли то Нојемина?“

²⁰ Она им је одговорила: „Не зовите ме више Нојемина, него ме зовите Мара^[b], јер ми је Свемоћни доделио веома горку судбину. ²¹ Отишла сам с обиљем а Господ ме је вратио без ичега. Зашто ме зовете Нојемина кад је Господ сведочио против мене, и кад је Свемоћни довео несрећу на мене?“

²² Тако се Нојемина вратила са својом снахом Рутом Моавком из моавске земље. Дошле су у Витлејем на почетку жетве јечма.

Рута пабирчи на Возовој њиви

2 Нојемина је имала рођака с мужевљеве стране, веома имућног човека из Елимелеховог рода. Он се звао Воз.

² Рута Моавка рече Нојемини: „Хтела бих да идем у поље да пабирчим класје за оним ко ми је благонаклон.“

Нојемина јој одговори: „Иди, ћерко моја.“ ³ Рута је отишла и пабирчила у пољу за жетеоцима. Ипак, срећа јој се насмешила, јер је тај део поља припадао Возу, који је био из Елимелеховог рода.

⁴ Воз дође из Витлејема, и рече жетеоцима: „Господ био с вама!“

Они му одговорише: „Нека те Господ благослови!“

⁵ Воз упита момка који је био над жетеоцима: „Чија је она млада жена?“

⁶ Момак који је био над жетеоцима одговори: „То је она млада Моавка што се вратила с Нојемином из моавске земље. ⁷ Питала је: ’Смем ли да пабирчим и купим класје за жетеоцима?’ На ногама је од јутрос кад је дошла, па све до сад; само је мало предахнула у кући.“

⁸ Воз рече Рути: „Чуј ме, ћерко моја. Немој ићи на другу њиву да пабирчиш. Немој одлазити одавде, него се држи уз моје девојке. ⁹ Ти гледај на којој њиви жању, па иди за њима. А ја сам наредио момцима да те не узнемиравају. Кад ожедниш, иди к ведрима и пиј од воде коју момци извлаче.“

¹⁰ Рута на то паде ничице, поклони се лицем до земље, и рече му: „Зашто сам стекла твоју наклоност, те обраћаш пажњу на мене кад сам странкиња?“

¹¹ Воз јој одговори: „Рекли су ми све што си учинила за своју свекрву после смрти твога мужа; како си оставила свога оца и своју мајку, и своју родну земљу, и отишла к народу који ниси раније познавала. ¹² Нека те Господ награди за твоје добро дело. Господ, Бог Израиљев, нека ти обилато узврати, кад си дошла да се склониш под његова крила.“

¹³ Она одговори: „О, само да и даље уживам твоју наклоност, мој господару! Јер, ти си ме утешио, и љубазно говорио својој слушкињи, иако нисам твоја слушкиња.“

¹⁴ Кад је било време обеду, Воз јој рече: „Ходи овамо, поједи хлеба и умочи залогај у сирће.“

Она је села поред жетеоца, а он јој је дао прженог зрна. Јела је и наситила се, и још јој је остало. ¹⁵ Кад је устала да пабирчи даље, Воз заповеди својим момцима: „Нека пабирчи и између класја, и немојте јој приговарати. ¹⁶ Него, ви још навлаш испуштајте по неки клас из нарамака. Оставите јој да купи, и не прекоревајте је.“

¹⁷ Рута је пабирчила на њиви до вечери, а онда је овршила што је напабирчила. Било је око ефе^[c] јечма. Затим је понела и дошла у град. ¹⁸ Кад је њена свекрва видела колико је напабирчила, и кад је Рута извадила и дала јој што јој је остало од ручка, ¹⁹ упитала ју је: „Где си пабирчила данас? Где си радила? Нека је благословен онај који се обазрео на тебе.“

Тада је Рута испричала својој свекрви код кога је радила. Рекла је: „Човек код кога сам данас радила зове се Воз.“

²⁰ Нојемина рече на то својој снахи: „Нека га Господ благослови, кад није ускратио милости ни живима ни мртвима.“ Нојемина додаде: „Тај човек нам је рођак и један од наших старатеља.“

²¹ Рута Моавка рече: „Он ми је још рекао: ’Држи се уз моје слуге док не пожању све што ми припада.’“

²² Нојемина рече својој снахи Рути: „Ћерко моја, држи се ти његових девојака, да не би запала у неприлику на другој њиви.“

²³ Тако се Рута држала Возових девојака и пабирчила док се није завршила жетва јечма и пшенице. Она је живела код своје свекрве.

Рута и Воз на гумну

3 Нојемина рече својој снахи Рути: „Како би било, ћерко моја, да ти потражим дом, где ће ти бити добро? ² Ту је наш рођак, Воз, с чијим девојкама си радила. Ево, он ће ове ноћи вејати јечам на гумну. ³ Ти се умиј, намириши се, обуци свечану хаљину, па иди к њему на гумно. Међутим, не дај да те примети, док не заврши да једе и пије. ⁴ Кад он оде на починак, гледај где је легао, па и ти лези тамо. Онда подигни покривач с његових ногу и лези тамо, а он ће ти рећи шта да радиш.“ ⁵ Рута јој одговори: „Урадићу све што кажеш.“

⁶ Тако је отишла на гумно и учинила како јој је свекрва наредила. ⁷ Воз је јео и пио, па је весела срца отишао да легне поред стога. Тада се она прикрала, подигла покривач с његових ногу и легла.

⁸ Око поноћи човек се трже; окренувши се угледао је жену код својих ногу. ⁹ Он упита: „Ко си ти?“

„То сам ја, Рута, твоја слушкиња – одговори она. Рашири своје крило нада мном, јер си ми рођак-старатељ.“

¹⁰ Тада он рече: „Нека те Господ благослови, ћерко моја! Ово твоје добро дело боље је него оно прво, јер ниси тражила младиће, били они сиромашни или богати. ¹¹ А сад, ћерко моја, немој се бојати. Учинићу за тебе све што тражиш, јер сви моји суграђани знају да си честита жена. ¹² Јесте, ја сам заиста твој старатељ, али постоји још један рођак-старатељ, који је ближи сродник од мене. ¹³ Преноћи овде, а ујутро, ако он жели да буде старатељ, добро, нека буде старатељ. Али ако не жели да ти буде старатељ, ја ћу ти бити старатељ, тако ми живог Господа! Спавај до јутра.“

¹⁴ Тако је она спавала до јутра код његових ногу. Устала је рано док још човек човека није могао препознати, јер је Воз рекао: „Да се не сазна да је жена долазила на гумно.“

¹⁵ Онда јој је рекао: „Додај ми огртач који је на теби, и добро га држи.“ Она је држала огртач, а он јој је одмерио шест мерица јечма. Затим јој је напртио, па је отишла у град.

¹⁶ Кад је стигла, њена свекрва јој рече: „Како је прошло, ћерко моја?“ Тада јој је Рута испричала све што је човек учинио за њу. ¹⁷ Затим је додала: „Дао ми је још и ових шест мерица јечма, и рекао ми: ’Не враћај се празних руку својој свекрви.’“

¹⁸ Нојемина рече: „Остани овде, ћерко моја, док не видиш шта ће од тога испасти. Воз се неће смирити док још данас не приведе ствар крају.“

Воз се жени Рутом

4 Воз је отишао до градске капије и сео тамо. Уто наиђе онај рођак-старатељ о коме је Воз говорио. Воз га позва: „Пријатељу, ходи овамо и седи.“ Он дође и седе. ² Затим је довео десет градских старешина и рекао: „Седите овде.“ Они седоше.

³ Воз рече оном рођак-старатељу: „Нојемина, која се вратила из моавске земље, продаје део земље што је припадала нашем брату Елимелеху. ⁴ Зато сам сматрао за сходно да те обавестим о овоме. А ти, ако хоћеш да будеш старатељ, откупи земљу у присуству ових који седе овде и у присуству старешина мога народа. Ако нећеш да је откупиш, кажи ми да знам. Наиме, нико други је не може откупити осим тебе. Ја долазим тек иза тебе.“

Он одговори: „Откупићу је.“

⁵ Воз рече: „Онога дана кад купиш земљу од Нојемине, од ње добијаш и Руту Моавку, жену покојника, да би се покојнику сачувало име на његовом наследству.“

⁶ Али старатељ рече: „Е, онда не могу да је откупим за себе, да не бих расуо своје наследство. Ти преузми моје право рођачког старатељства, јер ја не могу да је откупим.“

⁷ А овако се некада радило у Израиљу приликом откупа или размене: ради овере сваког уговора, човек би изуо сандалу и дао је другоме. То је била потврда у Израиљу.

⁸ Тако је и рођак-старатељ рекао: „Купи је за себе“, и изуо сандалу.

⁹ Затим је Воз рекао старешинама и народу: „Данас сте сведоци да сам купио од Нојемине све што је припадало Елимелеху, и све што је припадало Хелеону и Малону. ¹⁰ Такође узимам себи за жену Руту Моавку, Малонову жену, да се покојнику сачува име на његовом наследству. Тако се покојниково име неће угасити међу његовом браћом и у његовом месту. Ви сте данас сведоци!“

¹¹ Тада сав народ на вратима и старешине рекоше: „Сведоци смо! Нека да Господ да ова жена, која улази у твој дом, буде као Рахиља и Лија, које су обе подигле кућу Израиљеву. Обогати се у Ефрати а прослави се у Витлејему. ¹² Нека дом твој, преко потомства које ће ти Господ дати од ове младе жене, буде као дом Фареса, кога је Тамара родила Јуди.“

Потомство Воза и Руте

¹³ Тако се Воз оженио Рутом и она му је постала жена. Он је спавао с њом; Господ јој је дао да затрудни, па је родила сина. ¹⁴ А жене рекоше Нојемини: „Нека је благословен Господ који ти није данас ускратио рођак-старатеља. Нека му име постане славно у Израиљу! ¹⁵ Он ће бити окрепљење твојој души и потпора твојој старости; јер родила га је твоја снаха која те воли и која ти је боља од седам синова.“

¹⁶ Тада је Нојемина узела дечака и метнула га на крило. Она се старала о њему. ¹⁷ Суседе су му дале име, јер су рекле: „Нојемини се родио син!“ Тако су га прозвале Овид. Он је био отац Јесеја, оца Давидова.

Давидови преци

Рођење Самуилово

1 Био један човек из Раматајима софимског, из Јефремове горе. Он се звао Елкана, а био је син Јероама, сина Елијуја, сина Тохуа, сина Суфова, Јефремовац ² Имао је две жене. Једна се звала Ана, а друга Фенина. Фенина је имала деце, а Ана није имала деце.

³ Тај човек је сваке године одлазио из свог града у Силом да се тамо поклони, и принесе жртву Господу над војскама. Два Илијева сина, Офније и Финес, били су тамо свештеници Господњи.

⁴ На дан када је Елкана приносио жртву, својој жени, Фенини, и свим њеним синовима и ћеркама дао је по један жртвени део. ⁵ Међутим, Ани је дао два жртвена дела, зато што ју је волео, иако јој је Господ затворио материцу. ⁶ А њена супарница јој је загорчавала живот, понижавајући је што јој је Господ затворио материцу. ⁷ То се дешавало из године у годину. Кад год би Ана одлазила у Дом Господњи, Фенина би је понижавала. Зато је Ана плакала и није јела. ⁸ Њен муж јој је говорио: „Ана, зашто плачеш? Зашто не једеш? Зашто ти је срце тужно? Нисам ли ти ја важнији од десет синова?“

⁹ Кад су завршили са јелом и пићем у Силому, Ана је устала. А Илије, свештеник, седео је на столици код довратка Дома Господњег. ¹⁰ Огорчене душе Ана се помолила Господу горко плачући. ¹¹ Тада се заветовала рекавши: „Господе над војскама! Ако заиста погледаш на муку своје слушкиње и сетиш ме се, и не заборавиш своју слушкињу, него даш својој слушкињи мушко чедо, ја ћу га дати Господу за све дане његовог живота, те бритва неће прећи преко његове главе.“

¹² Док се она тако дуго молила пред Господом, Илије је мотрио на њена уста. ¹³ Ана се молила у себи, само су јој се усне мицале. Глас јој се није чуо, па је Илије мислио да је пијана. ¹⁴ Илије јој рече: „Колико ћеш још бити пијана? Окани се вина!“

¹⁵ Ана му одговори: „Не, мој господару. Ја сам жена ојађене душе. Нисам пила ни вина ни жестока пића, већ изливам своју душу пред Господом. ¹⁶ Не сматрај своју слушкињу неваљалом женом, јер сам све до сад говорила од велике тегобе и јада.“

¹⁷ Илије одврати: „Иди у миру. Нека ти Бог Израиљев да оно што си тражила од њега.“

¹⁸ А она рече: „Само да твоја службеница стекне твоју наклоност.“ Тада је жена отишла својим путем, па је јела, а лице јој више није било тужно.

¹⁹ Ујутро су устали и поклонили се Господу, па су се вратили. Кад су дошли кући у Раму, Елкана леже са својом женом Аном, и Господ је се сети. ²⁰ Након извесног времена Ана затрудни и роди сина. Дала му је име „Самуило“, јер је рекла: „Измолила сам га од Господа.“

Ана посвећује Самуила

²¹ Кад је тај човек, Елкана, са свим његовим домом ишао горе да принесе Господу годишњу жртву и испуни свој завет, ²² Ана није ишла, јер је рекла своме мужу: „Кад одојим дечака, одвешћу га да се појави пред Господом, па ће тамо остати заувек.“

²³ Елкана рече својој жени: „Учини што ти се чини добрим. Остани док га не одојиш. Само нека Господ испуни своју реч.“ Тако је жена остала кући и дојила свог сина, док га није одојила. ²⁴ Чим га је одојила, повела га је са собом узевши трогодишњег јунца, ефу^[d] брашна, и мешину вина и довела га у Дом Господњи у Силому. А дечак је још био мали.

²⁵ Кад су заклали јунца, одвели су дечака Илију. ²⁶ Тада је Ана рекла: „Опрости, господару! Живота ми твога, господару, ја сам она жена која је стајала ту до тебе и молила се Господу. ²⁷ За овог дечака сам се молила, и Господ ми је дао оно што сам тражила од њега. ²⁸ Зато га ја дајем натраг Господу, да припада Господу док је жив.“ Тада се поклонише Господу.

Анин хвалоспев

2 Ана се затим помолила овим речима:

Греси Илијевих синова

¹¹ Елкана се вратио својој кући у Раму, а дечак је служио Господу под надзором Илија свештеника. ¹² А Илијеви синови били су опаки људи и нису познавали Господа. ¹³ Ти свештеници су овако обичавали да поступају с народом: кад је неко приносио жртву долазио би свештеников слуга с тророгом виљушком у руци, и док се месо још кувало, ¹⁴ забадао њом у котао, лонац, тигањ, или шерпу, и што год би се наболо на виљушку, свештеник би узимао себи. Овако су поступали са свим Израиљцима који су долазили тамо, у Силом. ¹⁵ Осим тога, пре него што се палило сало, дошао би свештеников слуга и рекао човеку који је жртвовао: „Дај месо да се испече за свештеника, јер он од тебе неће примити кувано месо, него сирово.“

¹⁶ Ако би му човек одговорио: „Нека прво спале сало, па онда узми шта ти душа жели“, слуга би му рекао: „Не, него ми дај сад, а ако нећеш, узећу силом!“

¹⁷ Грех младића је био врло велик пред Господом, јер су људи презриво поступали с приносом Господњим.

¹⁸ А Самуило је служио пред Господом, тек дечак припасан ланеним оплећком. ¹⁹ Његова мајка би му начинила малу одору и доносила му сваке године кад би долазила са својим мужем да принесу годишњу жртву. ²⁰ Тада би Илије благословио Елкану и рекао: „Нека ти Господ да деце од ове жене уместо онога које је измолила од Господа.“ Потом би се вратили кући.

²¹ Господ је походио Ану те је затруднела и родила три сина и две ћерке. А дечак Самуило је растао пред Господом.

Илије опомиње своје синове

²² Илије је био веома стар. Тек, чуо је све што су његови синови чинили свему Израиљу, и то да спавају са женама које служе код улаза Шатора од састанка. ²³ Рекао им је: „Зашто радите такве ствари? Јер слушам о вашим опаким делима од свег овог народа. ²⁴ Немојте, синови моји! Није добра вест коју чујем да народ Господњи шири. ²⁵ Ако човек згреши против човека, Бог ће посредовати за њега, али ако човек згреши против Господа, ко ће посредовати за њега?“ Али они нису послушали глас свога оца јер је Господ решио да их погуби.

²⁶ А дечак Самуило је стасавао и стицао наклоност Господа и људи.

Божија казна над Илијевим домом

²⁷ Тада дође Божији човек к Илију и рече му: „Говори Господ: ’Ја сам се објавио дому твога претка док су били у Египту робујући фараоновом дому. ²⁸ Изабрао сам га између свих Израиљевих племена себи за свештеника, да приноси жртве на мом жртвенику, да пали ка̂д, и да носи оплећак преда мном. Дому твога оца дао сам и све паљене жртве народа израиљског. ²⁹ Зашто газите моју жртву и мој принос, које сам одредио за моје Пребивалиште? Ти частиш своје синове више него мене хранећи их првинама сваког приноса мог народа, Израиља.’