Bible in 90 Days
Вилдад
25 Тада је Вилдад из Суша узвратио овако:
2 „Божији су и власт и страх!
Он мир ствара у висинама својим!
3 Да ли има броја његовим четама?
Кога то светло његово не обасјава?
4 Како да се човек оправда пред Богом?
Како да се очисти онај што га жена роди?
5 Гле! Ни месец му бистар није,
очима његовим нити звезде нису чисте;
6 а камоли човек – црв
и потомак човека – црвић!“
Јов
26 А Јов је одговорио овим речима:
2 „Е, баш си помогао беспомоћном,
баш спасао руку малаксалу!
3 Баш си немудроме савет дао
и мудрости прегршт обзнанио!
4 А коме си те речи објавио?
Чији је то дух из тебе изашао?
5 Покојници испод вода дрхте,
ал’ и они што у њима живе.
6 И Свет мртвих пред њим је огољен,
и трулеж је мртвих нескривена.
7 Над безданом север је он простро,
окачио земљу у празнини.
8 Воде је свезао над облаке своје,
али се облаци не цепају под њима.
9 Престо је свој сакрио,
свој је облак над њим разастро.
10 Поврх вода обзорје поставља,
као међу светлости и мраку.
11 Дрмају се стубови небески,
ужаснути његовим прекором.
12 Силом својом он море узбурка,
чудовиште Раву мудрошћу он смрска.
13 Његов ветар разведрује небеса,
рука му пробада змију вијугаву.
14 Гле, ово су обриси пута његовога,
само шапат речи што чујемо о њему!
Гром моћи његове ко ће да разуме?“
Последње речи Јова пријатељима
27 А Јов је наставио своје казивање овим речима:
2 „Живога ми Бога који ми је ускратио право
и Свемоћног што ми душу огорчи;
3 док у мени даха има
и Божијег духа у мом носу;
4 усне моје неће говорити неправду,
мој језик неће изустити обману.
5 Далеко од мене било да изјавим како сте у праву!
Док ме има не одустајем од своје честитости.
6 Држаћу се праведности своје, нећу је пустити;
све док живим савест моја ме запећи неће.
7 Душманин мој нека прође као покварењак,
као злотвор нека прође онај што се диже на ме.
8 Јер каква је нада безбожника када је сасечен,
када Бог му душу узме?
9 Чује ли Бог вапај његов
кад на њега невоља дође?
10 Радује ли се Свемоћноме
и зове ли Бога у доба свако?
11 Ја ћу вас поучити о Божијој руци,
нећу да вам кријем наум Свемоћнога.
12 Ето, сви ви сте видели ово,
па зашто онда улудо говорите бесмислице?
13 Таква је од Бога судбина за зликовца,
наследство Свемоћног што примају окрутни!
14 Макар и да му се деца рађају, за мач се рађају;
потомство му никад хлеба неће бити сито.
15 Преживеле ће му покопати зараза,
а удовице им закукати неће.
16 Макар да згрне сребра ко да је прашина,
и спреми одеће као да је земља;
17 све што спреми обући ће праведник,
а сребро ће да раздели недужни.
18 Попут мољца кућу себи зида,
као да је колибица што је чувар прави.
19 Лећи ће богат тад и никад више,
кад очи своје отвори – ничег више нема.
20 Ненадане страхоте ко бујице односе га,
олуја га ноћу краде.
21 Подиже га ветар са истока, одлетеће,
свитлаће га са места његовог.
22 Сјуриће се на њега, штедети га неће
док он буде стрмоглавце бежао од руке његове.
23 И пљескаће својим рукама над њим,
извиждаће га са његовог места.
Где је мудрост?
28 Ето, и сребро има свој рудник,
и злато место на ком се испира.
2 И гвожђе се из земље узима
и камен се претапа у бронзу.
3 А човек таму докрајчује,
истражује до крајњих граница,
тражи руду у тами најгушћој.
4 Окно копа далеко од ближњег
где нога не залази,
пење се и клати далеко од људи.
5 Земља са које хлеб долази
изнутра се ковитла ко ватра.
6 У њеним је стенама налазиште сафира,
а има и златне прашине.
7 Пут до тамо не зна птица грабљивица,
око соколово траг му не назире.
8 Поносне се звери њиме не шуњају,
а ни лав по њему не пролази.
9 Човек пружа руку за кременом,
прекопава корење планина;
10 у стенама тунеле пробија
и очима види сваку вредност;
11 обуздава цурење вода
и оно скривено на светло износи.
12 Али где се мудрост проналази?
Где је место разборитости?
13 Род јој људски вредност не познаје,
не проналази се у земљи живих.
14 Тек, бездан јавља: ’У мени није!’
и море каже: ’Није ни са мном!’
15 Суво злато за њу се не даје,
за цену њену сребро се не мери.
16 Не плаћа се ни златом офирским,
ни скупоценим ониксом и сафиром.
17 Нису јој равни ни злато ни кристал,
за ћуп сувог злата не трампи се она.
18 Корале и јаспис и не спомињите,
од бисера мудрост је вреднија.
19 Не мери се са њом ни топаз из Куша,
ни сувим се златом платити не може.
20 Па одакле онда долази мудрост?
Где је место разборитости?
21 Од очију свега живог је склоњена,
од небеских птица је скривена.
22 Трулеж мртвих и смрт нам казују:
’Ушима смо својим чули казивање о њој.’
23 Бог разуме пут до ње
и познаје њено место,
24 јер он види до крајева земље
и он гледа испод свих небеса.
25 Кад је ветру подарио снагу
и мерама премерио воде;
26 кад је киши одредбу давао
и муње олујама;
27 тада ју је погледао, објавио, поставио,
тада ју је проверио.
28 А људима је рекао:
’Ево, мудрост је у богобојазности
а разборитост у уклањању од зла!’“
Јовова последња одбрана
29 А Јов је наставио своје казивање овим речима:
2 „О, када би ми било као који месец раније,
као у данима када ме је Бог чувао;
3 када ми је светлила његова светиљка над главом мојом,
по његовом светлу кад сам мраком ишао;
4 баш какав сам био у својим једрим данима,
када сам у шатору своме с Богом близак био;
5 онда кад је Свемоћни са мном био
и деца моја око мене!
6 Тад сам ноге у маслу прао
и потоке уља цедио ми камен!
7 А када бих изашао на градска врата и на трг,
ставио бих столицу своју;
8 младићи би ме видели, па би се повукли,
а старци би устајали и стајали;
9 главари би причу прекидали,
своја уста руком затварали;
10 утихнуо би глас владара,
језик им се за непце лепио.
11 Блаженим ме звало ухо што ме је слушало,
хвалило ме око што ме је гледало;
12 јер сам избављао убогога што ко бедник вапи,
сиротога без помоћи.
13 Страдалников благослов био је на мени,
а срцу сам удовице доносио песму.
14 Праведност бих узимао, она ме је одевала;
правда ми је моја била ко одећа и ко турбан.
15 Слепоме сам очи био,
хромоме сам ноге био.
16 Отац сам био убогима,
незнанца сам на суду бранио.
17 Ломио сам вилице злотвору,
из уста му жртву отимао.
18 А причао сам: ’У своме ћу гнезду да преминем,
умножићу дане попут песка.
19 Мој је корен досезао воду,
гране су моје преко ноћи росне;
20 Моја је слава у мени свежа,
у руци је мојој увек млад лук.’
21 Чекали су људи да ме чују,
ћутали би да чују мој савет.
22 После моје речи нису узвраћали,
по њима би мој говор капао.
23 Ко на кишу чекали би на ме,
уста своја отварали као да сам дажд пролећни.
24 Веровали не би кад бих им се насмејао
и ведрину мог лица нису потамнили.
25 Пут сам им бирао, попут кнеза сам седео;
био сам као цар међу четама,
као онај што жалосне теши.
30 А сад ми се смеју млађи од мене,
они чије очеве нисам хтео
ни са псима стада свога!
2 А и шта бих са њихових руку снагом?
Усахла је та снага у њима.
3 Спарушени су од беде и глади,
ти што глођу штагод по пустари,
у сумраку, по рушевинама и развалинама.
4 Они чупају слез по честарима
и корен смреке себи за храну.
5 Отерани су из друштва,
људи на њих вичу као на лопова.
6 Ено их у јаругама потока,
коначе по јамама у земљи и по камењарима.
7 Запомажу међу грмљем,
скупљају се у копривама.
8 Синови су безумника,
сој безимених из земље протераних.
9 А сад сам им песма ругалица,
постао сам прича за њих!
10 Гаде ме се, стоје издалека,
не либе се да ме у лице пљуну.
11 Јер Бог је развезао мог шатора уже,
ударио ме је, а људи се на мене разуларише.
12 Мени с десна диже се младалачка руља,
терају ме да бежим,
против мене насипају бедеме пропасти.
13 Руше ми путеве,
успешно ме разарају
и за то им помоћ није потребна.
14 Навиру ко кроз широк процеп,
наваљују преко развалина.
15 Ненадане страхоте пале су на мене,
попут ветра разгоне ми достојанство,
а моје спасење нестаде ко облак.
16 Сад се душа моја разлила у мени,
јер су ме сустигли дани јада.
17 Кости моје ноћ пробада у мени,
болови ме глођу без престанка.
18 Одора се моја изобличила од силе велике,
сапела ме као крагна од тунике моје.
19 Он ме је у блато бацио,
сад сам налик праху и пепелу.
20 За помоћ ја теби вапим,
ал’ се не одазиваш;
а када сам стао,
на мене си пажњу обратио.
21 У крвника мога си се претворио,
силом руке своје си ме спопао.
22 Винуо си ме да ветар зајашем,
растапаш ме у олуји.
23 Јер ја знам да ме у смрт одводиш,
у кућу састанка свих који су живи.
24 Али нико не пружа руку своју руини,
макар да за помоћ вапи у пропасти својој.
25 Зар ја нисам заплакао ради невољника?
Зар ми душа зајецала није ради убогога?
26 Али кад сам чекао на добро,
зло је дошло;
када сам се понадао светлу,
пристигла је тама.
27 Утроба је моја устрептала и није се примирила,
дани патње су ме задесили.
28 Поцрнео ходам, али не од сунца;
устајем у збору и вичем за помоћ.
29 Збратимљен сам са шакалима,
пријатељ сам нојевима.
30 Поцрнела кожа је на мени,
од грознице цвокоћу ми кости.
31 Моја лира сад је за кукњаву,
а свирала моја за плач нарикача.
31 Са очима својим савез сам склопио,
па како бих онда загледао девојку?
2 Па шта то онда Бог одозго дели?
Какво је са висина наследство Свемоћног?
3 Није ли то пропаст за злотвора
и несрећа за покварењака?
4 Не види ли он путеве моје,
зар не броји све моје кораке?
5 Ако сам се дружио с лажовима,
ако ми је нога журила ка обмани;
6 нека ме измери на тасовима тачним,
нек честитост моју Бог открије.
7 Ако је мој корак зашао са пута,
срце моје повело се за мојим очима,
за руке ми прионула љага;
8 тад нек жањем, а други нек једе,
нек се моја летина почупа.
9 Ако ли је жена срце ми завела,
ако сам ближњег свога на улазу вребао;
10 нек тад другом моја жена меље,
у постељи других нека буде.
11 Али то би била гадост,
баш кривица за осуду!
12 Да, била би то ватра која гута све до трулежи мртвих
и спаљује сву летину моју.
13 Елем, ако сам се оглушио на тужбу
слушкиње своје или слуге свога,
када су се парничили са мном;
14 шта бих урадио када би Бог устао,
кад би ми рачун затражио?
Шта ли бих му тада узвратио?
15 Није ли онај што ме саздао у утроби и њих саздао?
Зар нас није један исти начинио у стомаку?
16 Ако сам се оглушио на жељу сиромаха
и расплакао очи удовици;
17 ако сам свој залогај хлеба јео у самоћи,
а сироче није узело од њега –
18 јер је уз мене расло као уз оца још од младости моје,
а удовици сам помагао још од како ме мајка родила –
19 ако сам видео страдалника неодевеног,
ако нисам заоденуо убогог;
20 ако ме бедра његова благосиљала нису,
ако се руном оваца мојих утоплио није;
21 ако сам одмахнуо руком против сирочета,
а знао сам да на суду могу да помогнем;
22 нека ми рука из рамена отпадне
и нек ми се шака преломи у зглобу!
23 Јер, дрхтао сам од Божије страхоте,
пред његовим величанством не бих то чинио.
24 Ако сам се у злато уздао,
сувом злату говорио: ’Поуздање моје!’;
25 ако сам се радовао свом великом благу,
што ми је рука толико згрнула;
26 ако сам у сунце гледао док сија
и у месец сјајни док путује;
27 ако ми се срце потајно заносило,
па сам им руком слао пољупце са својих уста;
28 и то би била кривица што вапи за судом,
јер бих тако порекао Бога са висине!
29 Елем, ако сам се радовао над несрећом душманина мога,
ликовао кад га пропаст снађе;
30 нисам дао устима да згреше,
да му клетву призивам на душу.
31 Нису ли људи из шатора рекли:
’Ко се још меса његовога најео није?’
32 Придошлица на улици ноћ провео није,
путнику сам отварао врата.
33 Да ли сам грехе своје прикривао као Адам,
и кривицу крио у грудима својим;
34 јер сам се препао великог мноштва,
страховао од презира у роду,
па се ућутао и кроз врата не бих излазио?
35 О, кад би ме неко чуо!
Ево, ово потписујем,
па нека ме услиши Свемоћни,
а ево и оптужнице што је тужилац против мене подигао!
36 Зар је не бих ја понео на рамену своме,
на себе је као круну причврстио?
37 Рачун бих му положио за кораке своје,
као владар бих му приступио.
38 Ако је због мене вапила земља моја
и у глас плакале бразде њене;
39 ако сам забадава јео плодове њене
и души њихових власника задао јаде;
40 уместо пшеницом нек уроди трњем
и коровом уместо јечма!“
Јов је завршио своја казивања.
Елијуј
32 И тако су тројица људи престали да узвраћају Јову који је у својим очима био праведан. 2 На то је на Јова у љутњи плануо Елијуј из Вуза, син Варахилов из Рамовог рода. Разљутио се, јер се овај чинио праведнијим од Бога. 3 Разљутио се и на три пријатеља што нису имали одговор, а опет су осудили Јова. 4 Наиме, Елијуј је чекао да узврати Јову, јер су остали били старији по годинама од њега. 5 Разљутио се Елијуј када је видео да ова тројица људи немају шта да кажу и одговоре.
6 Тада је овако одговорио Елијуј из Вуза, син Варахилов:
„Млађи сам од вас по годинама.
Ви сте старији,
па сам се зато склањао у страху
да вам кажем своје мишљење.
7 Наиме, рекао сам себи:
’Старост нека говори
и године многе нек разгласе мудрост!’
8 Јер је дух у људима
и дах Свемоћнога им даје разум.
9 Године многе мудрост не дају
и стари праведност не схватају.
10 Зато кажем: ’Послушајте ме,
па да вам и ја изнесем своје мишљење.’
11 Ето, чекао сам беседе ваше,
саслушао мишљења ваша
док сте бирали речи.
12 Да, пажљиво сам вас пратио.
Али – гле – нико није оповргнуо Јова
и ниједан од вас није узвратио на речи његове!
13 И не говорите: ’Мудрост смо пронашли!
А њега нека Бог оповргне, а не човек.’
14 Али, није он против мене говорио
па ни ја нећу да узвратим њему вашим доказима.
15 А они су се смели и више не узвраћају,
сасвим су остали без речи.
16 Зашто да чекам када не говоре,
само стоје и више не узвраћају?!
17 А сада ћу ја своје да кажем,
мишљење ћу своје да изнесем.
18 Јер препун сам речи,
из утробе моје дух ме на то тера.
19 Ево, попут вина без одушка утроба је моја,
распукла би се ко мешина нова.
20 Морам да говорим, да себи одушка дам;
отворићу усне своје да бих узвратио.
21 Нећу да гледам ко је ко,
никоме да ласкам нећу.
22 Па ја и не умем да ласкам,
јер би ме одмах узео Саздатељ мој!
33 Зато, о, Јове, молим те чуј моја казивања
и све речи моје послушај!
2 Молим те, види, јер отварам уста своја
да мој језик проговори.
3 Из честитости мога срца су речи моје
и по знању моја ће уста искрено да говоре.
4 Елем, Божији Дух ме је саздао,
дах Свемоћнога живот ми је дао.
5 Па ако си кадар, ти ми одговори;
спреми се, па пред мене стани.
6 Знај, и ја сам пред Богом попут тебе;
и ја сам од иловаче обликован.
7 Нека те ништа у мени ужасно не плаши,
од мене нећеш бити притиснут тешко.
8 Дакле, говорио си на моје уши,
речи сам твоје јасно чуо:
9 ’Ја сам чист, без греха сам и без мане!
У мени кривице нема!
10 Али, ето, Бог задевицу са мном тражи,
гледа ме ко душманина свога.
11 Ноге моје у окове ставља
па надгледа све путеве моје.’
12 Али ја ћу да ти кажем – ниси у праву –
јер Бог је од човека већи.
13 Зашто се убеђујеш с Богом
када он не одговара на сваку човекову реч?
14 Јер Бог говори једном овако, други пут онако –
али нико за то не пази –
15 у сну, у виђењу ноћном,
када дубок сан на људе пада
док спавају на постељи.
16 Тада он даје објаву људима,
упозорава их опоменама;
17 да би човека одвратио од недела
и сакрио охолост од њега.
18 Он му душу чува од раке,
живот његов од мача што сече.
19 Човека болом кори на постељи његовој,
без престанка жигају га кости.
20 Живот му се гади хлеба,
а душа омиљеног јела.
21 Наочиглед тело му пропада,
још му штрче кости огољене.
22 Душа му је све ближа раки,
а живот веснику смрти.
23 Кад би било посланика,
посредника једног од хиљаду,
да човеку јави пут његове честитости,
24 кад би му се Бог смиловао, па рекао:
’Спасите га од пада у раку!
Нашао сам откуп!’;
25 тад би му се ко детету подмладило тело,
вратио би се у дане младалачке снаге.
26 Тад ће се молити Богу и он ће га прихватити,
гледаће лице његово и клицаће.
Бог ће обновити човеку праведност његову.
27 А он погледаће људе и казаће:
’Грешио сам, правду извртао,
али ми није враћено по мери!
28 Он је душу моју откупио од пада у раку,
да ми живот светла види!’
29 Ето, све ово Бог чини двапут,
трипут са човеком;
30 да му душу из раке поврати
и обасја светлошћу живота.
31 Јове! Пази, саслушај ме!
Ти ћути, а ја ћу да причам.
32 Реци ако имаш речи да ми узвратиш,
јер бих хтео да те оправдам.
33 Ако немаш, ти саслушај мене.
Ћути, да те мудрошћу поучим.“
34 Елијуј је наставио своје казивање:
2 „Ви мудри, послушајте речи моје;
ви учени, обратите пажњу!
3 Јер, беседе се ухом пропитују,
ко што непцем пробају се јела.
4 Шта је право, сами разлучимо,
међу собом препознајмо добро.
5 Ето, Јов је рекао: ’Праведан сам,
а Бог ми је ускратио моју правду!
6 Зар бих о својој правди лагао?
На смрт сам прободен,
а згрешио нисам.’
7 Попут Јова има ли човека,
што поругу пије као да је вода;
8 који иде за друштвом злотвора,
пријатељује с покварењацима?
9 Јер је казао: ’Никаква је корист за човека
да Богу угађа!’
10 Зато ме чујте, људи разумног срца:
далеко била од Бога поквареност
и неправедност од Свемоћног!
11 Јер по делу он човеку враћа,
човеку узвраћа по путу његовом.
12 Бог заиста не ради злобно
и Свемоћни не изврће правду.
13 Ко је њему поверио земљу?
Ко ли га је поставио над читавим светом?
14 Када би се срцем томе посветио,
па свој дух и дах свој себи задржао,
15 свако би тело нестало,
човечанство цело у прах би се вратило.
16 Саслушај ме ако разум имаш,
почуј добро речи моје.
17 Хоће ли да влада онај који правду мрзи?
Зар ћеш кривим да прогласиш свемогућег Праведника?
18 Па он цару каже: ’Ништаријо’,
и племићу: ’Зликовче!’
19 Он пристрасан није према главарима
и не повлађује богатом пред сиротим,
јер његових руку сви су они дело.
20 Усред ноћи у трену умиру,
скончавају људи потрешени,
моћник нестаје без ичије руке.
21 Јер очи његове пут човеков прате,
сваки корак његов он посматра.
22 Нема мрака, нема помрчине
злотвора да скрије.
23 Јер Бог не одлаже време
кад му човек на суд дође.
24 Без истраге моћнике обара,
на њихово место он друге поставља.
25 Јер дела њихова њему су знана,
преко ноћи он их одбацује,
сатрвени буду.
26 Потире их због њихове злобе,
тамо где и други виде,
27 јер су се од њега окренули,
јер нису марили за све његове путеве;
28 јер је због њих до њега дошао вапај сиромаха
и плач убогих он је чуо.
29 А када он умири, ко да узнемири?
Кад лице сакрије, ко ће да га нађе?
А тако бива и за народ и за човека,
30 да безбожник не завлада
и народу не постави замке.
31 Зар сме неко Богу да каже:
’Трпео сам, ал’ грешити више нећу.
32 Поучи ме оном што не видим;
ако ли сам чинио неправду, више нећу.’
33 Хоће ли ти по твоме узвратити
јер ти ово одбијаш?
Али ти бираш, а не ја,
па сада говори оно што знаш.
34 Разумни људи ће ми рећи,
а и човек мудар што ме слуша:
35 ’Немудро збори Јов!
Без поуке су његове речи!’
36 О, да би довека Јов кушан био
кад већ одговара као један од покварењака!
37 Јер је греху своме и преступ додао,
међу нама он пљеска рукама
и речима многим обасипа Бога.“
35 И још је казао Елијуј:
2 „Мислиш ли да је исправно то што си рекао:
’Праведан сам ја пред Богом’?
3 Да, рекао си: ’Какву ти[a] корист имаш?
Шта ми вреди то што не грешим?’
4 Ево ја, ја ћу да одговорим и теби
и твојим пријатељима што су са тобом.
5 У небеса гледај и видећеш;
посматрај облаке, како су само виши од тебе!
6 Ако си грешио, шта си њему учинио?
Ако је твојих преступа много,
јеси ли њему урадио нешто?
7 Ако си праведан, јеси ли му нешто дао?
Да није примио нешто из твоје руке?
8 Поквареност твоја шкоди оном попут тебе,
а праведност твоја користи потомку човека.
9 Због силнога тлачења вапе људи,
преклињу за помоћ због руке силника.
10 И нико не пита: ’А где је Бог, Саздатељ мој,
који у ноћи песме даје;
11 који нас поучава више него земаљске звери
и мудрим нас чини више него небеске птице?’[b]
12 Онда они запомажу, а он се не одазива
због поноса злобника.
13 Бог зацело таштину не слуша,
Свемоћни и не гледа на њу.
14 А колико тек кад кажеш
како га не видиш,
како је твој случај пред њим,
како њега ишчекујеш;
15 како гнев његов не кажњава
и како за грех и не мари!
16 Елем, узалудно Јов уста отвара
и гомила безначајне речи.“
36 Елијуј је наставио овим речима:
2 „Стрпи се мало да ти објасним,
још бих да ти нешто кажем о Богу.
3 Знање ћу своје нашироко да изнесем,
зарад Саздатеља свога
праведност ћу да објасним.
4 Стварно нема неистине у речима мојим,
пред тобом је човек беспрекорног знања.
5 Гле! Бог је силан, не презире никог.
Он је силан, у науму велик!
6 Он злотвора не оставља живог,
ојађеним удељује правду.
7 Са праведног свој поглед не скида,
с царевима навек на престо их поставља
и они се уздижу високо.
8 Ако су и ланцима оковани
и свезани конопцима јада,
9 он им јавља шта су урадили,
о преступима којим се бахате.
10 Он им ухо за прекор отвара,
позива их да се греха клоне.
11 Буду ли га чули и њему служили,
у напретку дане своје проживеће
и године своје у милини.
12 А ако не послушају,
мач ће их сасећи;
ишчезнуће без икаквог знања.
13 Гнев навлаче људи срца безбожнога,
чак и за помоћ не преклињу кад их он везује.
14 Док су млади душа им умире,
скончавају међу храмским блудницима.
15 Невољника он невољом спасава
и ухо му тлачењем отвара.
16 И тебе ће ишчупати из раља невоље на пространо место;
на место где зебње нема,
где је прострт сто крцат изобиљем.
17 Али ти кипиш судом за злобнике,
обузет си и судом и правдом!
18 Пази да те нико богатством не мами,
не дај да те заведе големи откуп.
19 Хоће ли те из невоље избавити благо твоје
и сав труд снаге твоје?
20 Не жуди за ноћи
када људе узимају из њихових кућа.[c]
21 Чувај се, злу се не приклањај,
јер то си и одабрао рађе него муку.
22 Гле! Узвишен је Господ у сили својој!
Попут њега учитељ ко ли је?
23 Ко ли му је пут његов наменио?
Каже ли му ико: ’Лоше си чинио’?
24 Имај на уму да његово величаш дело
о коме певају људи.
25 Сав га је људски род видео,
мотре га људи издалека.
26 Јесте, узвишен је Бог, нама несазнатљив
и број година његових нам је недокучив!
27 Јер он подиже капи воде
што из кише маглом росе,
28 па људима обилно
из облака пљуште.
29 Ко још разуме како се ваља облак
и како грми из куће његове?
30 Ено, око себе он простире муњу своју
и покрива дубине мора!
31 Он тиме влада народима
и даје обиље хране.
32 Муњама пуни руке
па им нареди где ће да ударе.
33 Грмљавина њихова га најављује,
али и стока када олуја стиже.
37 Стварно, и моје срце због тога туче,
отима се у грудима!
2 Слушајте! Почујте тутњаву гласа његовога,
проламање што излази из уста његових.
3 Испод свих небеса он га пушта,
и муњу своју до крајева земље.
4 За њом громови туку
гласом славе његове,
а када се огласе тутњавом својом
не враћа се више муња.
5 То Бог чудесно грми гласом својим
и велике, нама несхватљиве ствари чини!
6 Елем, он снегу каже: ’На земљу падни!’
и обилној киши: ’Пљушти!’
7 Тиме свачију руку спутава у раду,
да би сваки човек знао за дело његово.
8 Тада звери иду у брлоге своје,
почивају у својим јазбинама.
9 Олуја се сручи из одаје своје
и северци доносе зиму.
10 Дах Божији лед доноси
и широке воде леди.
11 Облаке тмурне је влагом напунио
и севне муњом по облаку;
12 и они онда круже,
ваљају се како их он води;
да ураде што им је заповедио
по лицу света и земље.
13 А он то чини било као прекор
или као милосрђе на добро земље.
14 О, Јове, послушај ово!
Стани па размотри чудеса Божија.
15 Знаш ли како их је Бог послагао,
како заблешти муњом облака свога?
16 Знаш ли како облаци висе
и чудеса оног што је савршен у знању?
17 Ти, чије су хаљине вруће
док је земља мирна због јужног ветра;
18 хоћеш ли са њим да развлачиш облаке,
тврде као изливено огледало?
19 Хајде нам кажи шта да му кажемо!
Због таме свој случај не можемо да изнесемо.
20 Да му јавимо да бих ја да проговорим?
Зар би било ко говорио да би прождран био!
21 Сјајно светло на небу људи сада не могу да виде,
али ветар хуји и развејава облаке.
22 Са севера стиже златни сјај
и око Бога је слава величанства!
23 Свемоћнога не можемо наћи.
Узвишен је у сили,
али у правди и великој праведности својој
он не тлачи.
24 Зато га се боје људи:
он не мари за мудре у срцу.“
Господње беседе
38 Тада је Господ узвратио Јову из вихора овим речима:
2 „Ко је тај што мој савет
помрачује речима незнања?
3 Као мушко опаши слабине своје,
да те ја питам, а ти да ми одговараш.
4 Где си ти био када сам полагао темеље земљи?
Кажи ако си паметан!
5 Ко јој је одредио мере – ако то знаш –
ко је мерно уже над њом развукао?
6 На чему су њене основе углављене?
Ко ли јој је поставио угаони камен
7 када су јутарње звезде певале сложно
и кад су клицали сви Божији синови[d]?
8 Ко је море затворио вратима
када је прокуљало и из утробе изашло;
9 када сам му од облака хаљину скројио
и повоје од густога мрака;
10 и побо му граничнике своје,
углавио решетку и врата;
11 када сам му рекао:
’Долазићеш довде али не и даље,
овде је међа обести таласа твојих!’?
12 Јеси ли за живота свога заповедао јутру
и казао зори где јој је место,
13 да прихвати земљу за углове,
да с ње буду отресени злобни људи?
14 А земља се обликује као глина под печатом,
па све на њој ко хаљина стоји.
15 Тада се од злобника узима светло њихово,
ломи им се рука уздигнута.
16 Да ли си ишао до извора мора?
Јеси ли ходао дубином бездана?
17 Да ли су ти показана врата смрти?
Јеси ли видео врата од најцрње таме?
18 Јеси ли сагледао земљина пространства?
Реци, ако знаш све то!
19 Који је пут до куће светла?
На ком се месту налази тама?
20 Зар можеш да их понесеш до њиховог места?
Знаш ли за стазе до њиховог стана?
21 Ма, ти то знаш, ти си се тада родио
и голем је број твојих дана!
22 Јеси ли био у ризницама снега?
Јеси ли видео оружарницу града
23 коју сам сачувао за време невоље,
за дан боја и војевања?
24 У којем се смеру рачва муња
и где се источни ветар по земљи разноси?
25 Ко поплаву рачва на канале
и пут тутњави грома,
26 да донесе кишу земљи без икога
и пустари без живе душе;
27 да напоји пустош и пустињу
и учини да изникне трава?
28 Да ли киша оца има?
Капи росе ко је изродио?
29 Из чије се утробе лед родио
и иње с небеса ко је породио,
30 кад ко камен воде се скамене,
површином следи се дубина?
31 Јеси ли ти свезао Влашиће ланцима?
Хоћеш ли да одрешиш Орион?
32 Можеш ли да на време изведеш сазвежђа
и поведеш Медведа са његовим медведићима?
33 Познајеш ли законе небеса
и постављаш ли њихова правила на земљи?
34 Зар ти можеш облацима да довикнеш,
па да те силним водама облију?
35 Можеш ли да пошаљеш муње,
да оне крену и кажу ти: ’Ту смо!’?
36 Ко је петлу дао мудрост
и ко је разуму знање дао?
37 Ко мудрошћу облаке броји
и ко их излива ко небеске мешине,
38 да стврдне грумење земље
и згрудва бусење?
39 Хоћеш ли ти лаву плен да ловиш
и нахраниш лавиће,
2 кад се примире у јазбинама,
кад из потаје вребају у жбуњу?
3 Ко гаврану јело спрема,
када му птићи пиште Богу,
када за храном гегају се?
4 А знаш ли време кад се дивокозе козе?
Јеси ли гледао кад кошуте коте младе?
5 Да ли бројиш колико су месеци скотне?
Знаш ли када ће се омладити?
6 Шћућуре се и окоте своје младе,
болова се ослободе.
7 И млади им ојачају, расту у дивљини,
и кад оду више им се не враћају.
8 Ко је дивљег магарца ослободио
и ко му је развезао ужад?
9 Ја сам њему пустару за кућу дао
и слатину за пребивалиште.
10 Он на градску вреву њаче
и не хаје за повик гонича.
11 По брдима пашу своју тражи,
њуши за сваким зеленилом.
12 Пристаје ли биво да ти служи,
да заноћи за твојим јаслама?
13 Зар ћеш бивола ужетом у плуг да упрегнеш?
Хоће ли за тобом долове да дрља?
14 Хоћеш ли се уздати у њега због његове поголеме снаге?
Хоћеш да му свој рад препустиш?
15 Зар верујеш како ће ти довући летину,
на гумно ти скупити пшеницу?
16 Ној поносно лепеће крилима,
али то нису ни крила ни перје роде!
17 Своја јаја на земљи полаже,
у прашини, да им буде топло.
18 Он не мари дал’ ће нога да их смрска,
дивља зверка да их згази.
19 Нема сажаљења за птиће своје
као да нису његови,
не мари што труд му је узалудан.
20 Бог га је мудрости лишио,
разума му није уделио.
21 Кад се високо размаше,
и коњу и његовом јахачу се смеје.
22 Даде ли ти коњу снагу?
Да ли си му гривом украсио врат?
23 Ти ли му дајеш да ко скакавац скаче?
Ужасно је рзање његово поносно.
24 Земљу копа, од снаге дрхти,
на оружје хрли!
25 Страху се смеје, не да се смести
и пред мачем не узмиче.
26 Тоболац над њим звечи,
севају сабља и копље.
27 Од дрхтања и фрктања земљу гризе,
не мирује на позив рога.
28 Он зањишти на звук рога
и нањуши издалека битку,
вику заповедника
и бојни поклич.
29 Вине ли се крагуј по замисли твојој
и рашири крила према југу?
30 По твојој ли се речи орао уздиже
и на висинама гнезди?
31 На литици живи,
ноћ проводи на гребену
и на утврђењу.
32 Одатле он храну вреба
и очи му надалеко виде.
33 Његови птићи крв пију,
лешеви где су –
и он је тамо.“
34 Тада је Господ узвратио Јову овим речима:
35 „Зар ће свађалица Свемоћнога да исправља?
Нека Богу сад узврати тај што му замера!“
36 И Јов је овим речима узвратио Господу:
37 „Гле, ја никакав како бих теби узвратио?!
Руком својом затискујем уста своја!
38 Нећу да узвратим, већ једном сам говорио;
и још једном, али више нећу.“
40 Господ још рече Јову:
2 „Као мушко опаши слабине своје,
да те ја питам, а ти да ми одговараш.
3 Зар би ти да праведност моју обезвредиш?
Прогласио би мене кривим
да би себе прогласио правим?
4 Имаш ли ти руку ко што је Божија?
Глас твој да ли као његов грми?
5 Хајде, величанством и угледом украси се,
у част и славу обуци се!
6 Излиј поплаву срџбе своје!
Сваког гордог погледај и сруши га.
7 Погледај све горде, па их понизи;
на лицу места изгази зле.
8 Заједно их у прашину затрпај,
преко лица покров у гробници свежи.
9 Тада ћу ти ја признати
да десница твоја може да те спасе.
10 А гле, чудовиште бехемота[e]
које сам са тобом заједно створио!
Он попут вола пасе,
11 а види му снаге у бедрима његовим!
Сила му је у трбушним мишићима.
12 Реп укрути као кедар,
бедрене му жиле преплетене.
13 Кости су му ко цеви бронзане,
а удови ко металне цеви.
14 Он је прво дело Божијег стварања,
Саздатељ му његов са мачем прилази.
15 Њему брда храну дају,
тамо где се играју звери пољске.
16 Испод лотоса он лежи,
крије се у трски и мочвари.
17 Лотоси га заклањају сенком,
окружен је поточним врбама.
18 Гле, подивља ли река, њега то не страши;
нема страха ни кад Јордан јурне му у уста.
19 Може ли га ико зграбити док гледа?
Може ли му ико њушку пробости кукама?
20 Зар ћеш левијатана удицом да извучеш
и конопцем језик да му свежеш?
21 Хоћеш ли му уже кроз нос да провучеш
и чељуст му куком да прободеш?
22 Хоће ли те преклињати много
и умилне причати ти речи?
23 Зар ће савез с тобом да начини?
Држаћеш га довека ко роба?
24 Играћеш се са њим ко са птицом,
повотцем свезати за своје девојке?
25 Зар ће се ортаци цењкати за њега,
на комаде поделити трговцима?
26 Хоћеш ли му кожу избости оствама
и главу харпуном?
27 Ако руке на њега положиш –
сећаћеш се тога боја,
ал’ га више поновити нећеш!
28 Али, улудо је надати се томе!
Зар човек не пада само када га угледа?
41 Не дивља ли када га пробудиш?
А ко је тај што би пред мене да стане?
2 Зар ми је ко икада дао шта, да би му ја то вратио?
Па све је моје под небесима!
3 О удовима његовим ја да ћутим нећу,
ни о његовој снази, ни о складу његовог тела.
4 Ко ће да му разоткрије површину његове одеће?
Дупли оклоп ко да му пробије?
5 Ко би да му чељусти разјапи
када је страва око његових зуба?
6 Леђа су му од низова крљушти поређаних
и чврсто спојених.
7 Пријањају једна уз другу,
ни ваздух међу њима не пролази.
8 Спојене су међу собом, једна другу држе,
размака немају.
9 Кад он кине, ко да муња сине;
очи му се црвене ко зора.
10 Пламен му из уста сукља,
жеравице ватрене врцају.
11 Пара му се диже из ноздрва,
ко котао кључа и прелива.
12 Својим дахом угаљ распирује,
из ждрела му ватра пламти.
13 Њему снага почива у шији,
испред њега наступа страхота.
14 Набори му на телу пријањају,
чврсти су и непомични.
15 Срце му је као камен тврдо,
тврдо му је као доњи жрвањ.
16 Кад се дигне, застрепе делије,
пред ломњавом одступају.
17 Ко га мачем и дохвати –
ништа му не вреди –
тако и копљем,
стрелом ил’ оствама.
18 Гвожђе му је попут плеве,
а бронза му као дрво труло.
19 Њега стрела потерати неће,
а камење из праћке за њега је плева.
20 Као прутић њему је тољага,
фијуку се копља он подсмева.
21 Стомак му је ко од ломљених црепова,
па кроз блато прође ко дрљача.
22 Због њега дубина проври као лонац,
море се пени као казан масти.
23 За собом оставља траг од пене,
па се чини да је дубина оседела.
24 Нико му сличан на земљи није!
То је створење које страха нема!
25 Он гледа сваког ко је поносан
јер он је цар свих поносних!“
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.