Bible in 90 Days

¹³ »Не«, одговорише му они. »Само ћемо те везати и предати те њима у руке. Нећемо те погубити.«

Онда га везаше са два нова конопца и одведоше са литице. ¹⁴ Када је стигао до Лехија, Филистејци кренуше према њему, вичући од радости. Тада га обузе Дух ГОСПОДЊИ, па конопци на његовим рукама постадоше као ватром нагорели ланени конци и спадоше му с руку. ¹⁵ Он угледа једну сирову магарећу чељуст, дограби је и њоме уби хиљаду људи.

¹⁶ Самсон тада рече:

¹⁷ Када је то изговорио, баци чељуст од себе, а оно место назва Рамат Лехи^[b].

¹⁸ Пошто је био веома жедан, завапи ГОСПОДУ рекавши: »Мени, своме слузи, дао си ову велику победу. Па зар да сад умрем од жеђи и паднем необрезанима у руке?«

¹⁹ Тада Бог раствори једно удубљење код Лехија и из њега покуља вода. Када се Самсон напио воде, врати му се снага и он живну. Зато тај извор назва Ен Хакоре^[c]. Он и дан-данас постоји у Лехију.

²⁰ Самсон је двадесет година био судија у Израелу у време владавине Филистејаца.

Самсон у Гази

16 Једном приликом Самсон оде у Газу. Тамо виде једну блудницу, па је с њом спавао.

² А житељима Газе јавише: »Самсон је дошао овамо!«

Они тада опколише оно место, па су целе ноћи вребали на њега код градске капије. Током ноћи нису ништа предузимали, говорећи: »Убићемо га у зору.«

³ Али Самсон је тамо лежао само до поноћи. У поноћ устаде и ухвати крила градске капије заједно са оба довратка и извали их заједно са преворницом. Онда их диже на плећа и однесе на врх планине која гледа на Хеврон.

Самсон и Делила

⁴ Нешто касније, Самсон се у кланцу Сорек заљуби у жену по имену Делила.

⁵ К њој дођоше филистејски владари, па јој рекоше: »Наведи га да ти открије где лежи његова силна снага и како да га савладамо да бисмо га везали и учинили немоћним. За то ће ти сваки од нас дати по хиљаду сто сребрњака^[d].«

⁶ Тако Делила упита Самсона: »Молим те, реци ми где лежи твоја силна снага и како те неко може везати и учинити немоћним?«

⁷ »Кад би ме везали са седам сирових, неосушених тетива«, рече јој он, »занемоћао бих и постао као и свако други.«

⁸ Тада јој филистејски владари донеше седам сирових, неосушених тетива, којима га она веза.

⁹ Док су у другој соби људи чекали да га заскоче, она му викну: »Самсоне, ево Филистејаца на тебе!«

Али он покида тетиве као што се покида кончић када се примакне пламену. Тако тајна његове снаге остаде неоткривена.

¹⁰ Делила рече Самсону: »Направио си будалу од мене и слагао ме. Хајде, сада ми реци чиме би те требало везати.«

¹¹ »Кад би ме чврсто везали новим, неупотребљеним конопцима«, рече јој он, »занемоћао бих и постао као и свако други.«

¹² Тада Делила узе нове конопце и веза га њима.

Док су у другој соби чекали да га заскоче, она му викну: »Самсоне, ево Филистејаца на тебе!«

Али он покида конопце с руку као да су кончићи.

¹³ Делила рече Самсону: »Стално правиш будалу од мене и лажеш ме. Реци ми чиме би те требало везати.«

»Кад би од седам перчина моје косе направила ткање на разбоју«, рече јој он, »па га причврстила клином, занемоћао бих и постао као и свако други.«

Док је Самсон спавао, Делила од његових седам перчина направи ткање ¹⁴ и причврсти га клином, па му довикну: »Самсоне, ево Филистејаца на тебе!«

Он се трже из сна и ишчупа и клин и разбој заједно с ткањем.

¹⁵ Тада му она рече: »Како можеш да ми кажеш: ‚Волим те‘, а нећеш да ми се повериш? Већ си трипут направио будалу од мене и ниси ми рекао где лежи твоја силна снага.«

¹⁶ Тако му је додијавала и кињила га из дана у дан док му није дозлогрдило, ¹⁷ па јој све отворено рече: »Бритва ми није никад дотакла главу, јер сам назиреј, одвојен за Бога још од мајчине утробе. Да ми обрију главу, оставила би ме снага, па бих занемоћао и постао као и свако други.«

¹⁸ Видевши да јој је све отворено рекао, Делила поручи филистејским владарима: »Дођите још једном, јер ми је све отворено рекао.«

Тада филистејски владари дођоше к њој и са собом донеше новац. ¹⁹ Када је успавала Самсона на свом крилу, Делила позва једног човека да му с главе обрије седам перчина. Тако Самсон поче да слаби и снага га сасвим остави.

²⁰ Она викну: »Самсоне, ево Филистејаца на тебе!«

Он се трже из сна и помисли: »Извући ћу се као и раније и ослободити се.«

Али није знао да га је ГОСПОД оставио.

²¹ Тада га Филистејци ухватише, ископаше му очи и одведоше га у Газу. Везаше га двоструким бронзаним ланцима и дадоше му да меље жито у тамници.

²² Али коса поче опет да му расте чим су је обријали.

Самсонова смрт

²³ Филистејски владари се окупише да принесу велику жртву свом богу Дагону и да се веселе.

Говорили су: »Наш Бог нам је предао у руке нашег непријатеља Самсона.«

²⁴ Када га је народ видео, поче да хвали свога бога, говорећи: »Наш Бог нам је предао у руке нашег непријатеља, који нам је опустошио земљу и толике наше убио.«

²⁵ Док су се тако веселили, повикаше: »Позовите Самсона да нам игра!«

Тада позваше Самсона из тамнице и он је играо пред њима.

Када су га поставили између стубова, ²⁶ Самсон рече слузи који га је водио за руку: »Поведи ме тамо где могу да опипам стубове на којима стоји храм, да се наслоним на њих.«

²⁷ А храм је био пун мушкараца и жена. Били су ту сви филистејски владари, а на крову је било око три хиљаде мушкараца и жена који су гледали Самсона како игра.

²⁸ Самсон завапи ГОСПОДУ: »Господе ГОСПОДЕ, сети ме се. Молим те, Боже, само ми још једном дај снаге и дај ми да се једним ударцем осветим Филистејцима за своја два ока.«

²⁹ Онда Самсон дохвати два средишња стуба на којима је стајао храм, одупре се о њих – десном руком о један, а левом о други – ³⁰ и повика: »Нека погинем с Филистејцима!«

Потом упре из све снаге, и храм се сруши на владаре и на сав онај народ у њему. Тако их Самсон уби много више умирући него што их је убио за живота.

³¹ Тада по њега дођоше његова браћа и цела његова породица, па га однеше и сахранише између Цоре и Ештаола, у гробници његовог оца Маноаха.

Самсон је био судија у Израелу двадесет година.

Михејеви идоли

17 У Ефремовом горју живео је човек по имену Михеј.

² Он рече својој мајци: »Оних хиљаду сто сребрњака^[e] који су ти украдени и због којих си изговорила проклетство, које сам својим ушима чуо – то сребро је код мене. Ја сам га узео.«

Тада његова мајка рече: »ГОСПОД те благословио, сине мој!«

³ Када је мајци вратио хиљаду сто сребрњака, она рече: »Ово сребро посвећујем ГОСПОДУ за свога сина. Хоћу да се од њега направи резбарен лик пресвучен сребром. Зато ти га сада враћам.«

⁴ Али Михеј опет врати сребро мајци, а она узе две стотине сребрњака^[f] и даде их сребрнару. Овај од њих начини резбарен лик пресвучен сребром, који поставише у Михејевој кући. ⁵ Михеј је имао светилиште, па направи наплећак и неколико кућних богова и постави једног од својих синова за свога свештеника. ⁶ У то време Израел није имао цара. Свако је радио по свом нахођењу.

⁷ Један младић, Левит из Витлејема у Јуди, који је живео као дошљак у Јудином братству, ⁸ оде из Витлејема у потрази за местом где би могао да се настани. Док је тако путовао, наиђе у Ефремовом горју на Михејеву кућу.

⁹ Михеј га упита: »Одакле си?«

»Ја сам Левит из Витлејема у Јуди«, рече овај, »и тражим где бих се настанио.«

¹⁰ »Остани да живиш код мене«, рече му Михеј, »и буди ми отац и свештеник, а ја ћу ти дати десет сребрњака^[g] годишње и одећу и храну.«

И Левит уђе ¹¹ и пристаде да живи код Михеја. Младић је Михеју био као један од његових синова. ¹² Михеј постави Левита за свештеника, и тако младић постаде његов свештеник, па је живео у његовој кући.

¹³ Тада Михеј рече: »Сада знам да ће ГОСПОД бити добар према мени, јер имам Левита за свештеника.«

Михеј и Даново племе

18 У то време Израел није имао цара. А у то време је и Даново племе тражило за себе место где би живело, јер још није добило наследство међу Израеловим племенима. ² Стога Дановци послаше петорицу ратника из Цоре и Ештаола, представнике свих својих братстава, да извиде земљу и истраже је.

»Идите и истражите земљу«, рекоше им.

Тако они уђоше у Ефремово горје, дођоше до Михејеве куће и тамо заноћише.

³ Док су били близу Михејеве куће, препознаше глас оног младог Левита, па свратише и упиташе га: »Ко те је довео овамо? Шта радиш овде? Шта ћеш ту?«

⁴ Левит им исприча шта је Михеј учинио за њега и рече: »Он ме је унајмио и ја сам постао његов свештеник.«

⁵ Тада му они рекоше: »Молимо те, упитај Бога да ли ће наше путовање бити успешно.«

⁶ »Идите у миру«, одговори им свештеник. »ГОСПОД одобрава ваше путовање.«

⁷ Она петорица пођоше даље и стигоше у Лаиш, где видеше да тамошњи народ живи спокојно као Сидонци, мирно и безбрижно. Били су богати јер им у земљи није ничега недостајало. Живели су далеко од Сидонаца и нису одржавали везе ни са ким.

⁸ Када су се вратили у Цору и Ештаол, њихова сабраћа их упиташе: »Шта сте сазнали?«

⁹ А они им одговорише: »Спремите се, па да их нападнемо! Земља коју смо видели веома је добра. Зар ћете седети скрштених руку? Пођите онамо без оклевања и запоседните земљу. ¹⁰ Када стигнете, затећи ћете безбрижан народ и пространу земљу коју је Бог предао у ваше руке, земљу која ничим не оскудева.«

¹¹ Тада шест стотина наоружаних људи из братства Дановаца крену из Цоре и Ештаола. ¹² На свом путу се утаборише код Кирјат-Јеарима, у Јуди, па се зато то место западно од Кирјат-Јеарима и дан-данас зове Махане Дан^[h]. ¹³ Одатле одоше даље у Ефремово горје и стигоше до Михејеве куће.

¹⁴ Тада она петорица која су ишла да извиде лаишку земљу рекоше својој сабраћи: »Знате ли да се у једној од ових кућа налази наплећак, кућни богови и резбарен лик пресвучен сребром? Сада знате шта треба да урадите.«

¹⁵ Тако они скренуше и дођоше до куће младог Левита, то јест Михејеве куће, и поздравише га. ¹⁶ Шест стотина наоружаних Дановаца стаде на улазу капије, ¹⁷ а она петорица која су ишла у извиђање земље уђоше и узеше резбарени лик пресвучен сребром, наплећак и кућне богове. А свештеник је стајао са оних шест стотина наоружаних људи на улазу капије.

¹⁸ Када су ови ушли у Михејеву кућу и узели резбарени лик пресвучен сребром, наплећак и кућне богове, свештеник им рече: »Шта то радите?«

¹⁹ »Ћути!« одговорише му они. »Ни реч да ниси рекао! Пођи с нама и буди нам отац и свештеник. Зар ти је боље да будеш свештеник у кући једног човека него да будеш свештеник једног племена и братства у Израелу?«

²⁰ То се свиде свештенику, па он узе наплећак, кућне богове и резбарени лик, и пође с народом. ²¹ Народ се окрену и оде, пустивши нејач и стоку напред са својом имовином. ²² Када су већ били одмакли од Михејеве куће, окупише се људи који су живели у кућама близу Михејеве и сустигоше Дановце.

²³ Викали су за њима, па се Дановци окренуше и упиташе Михеја: »Шта ти је? Зашто сте се окупили?«

²⁴ »Узели сте богове које сам направио и мог свештеника и отишли«, одговори он. »Шта ми је још остало? Како можете да ме питате: ‚Шта ти је?‘«

²⁵ Дановци му рекоше: »Боље ти је да ћутиш. Има међу нама наглих људи, који би могли да те нападну, па бисте ти и твоја породица изгубили живот.«

²⁶ Тада Дановци одоше својим путем, а Михеј се окрену и врати кући, јер је видео да су сувише јаки за њега.

²⁷ Пошто су узели и оно што је Михеј направио и његовог свештеника, Дановци одоше у Лаиш. Нападоше његове мирне и безбрижне становнике, погубише их мачем, а град спалише. ²⁸ Није било никога да их избави, јер су били далеко од Сидона, а нису одржавали везе ни са ким. Град је лежао у долини близу Бет-Рехова. Дановци потом обновише град и настанише се у њему. ²⁹ Назваше га Дан по свом праоцу Дану, који се родио Израелу, иако се град првобитно звао Лаиш.

³⁰ Дановци поставише себи онај резбарени лик, а Јонатан син Гершомов, унук Мојсијев, и његови потомци били су свештеници Дановог племена све до времена изгнанства. ³¹ Резбарени лик који је направио Михеј стајао је све док је Божији дом био у Шилу.

Левит и његова наложница

19 У време када Израел још није имао цара, један Левит који је живео у забаченом делу Ефремовог горја узе себи наложницу из Витлејема у Јуди. ² Она се једном наљути на њега, па га остави и врати се кући свога оца у Витлејему у Јуди. После четири месеца, ³ њен муж дође да је наговори да му се врати. Са собом је имао слугу и два магарца.

Она уведе мужа у кућу свога оца, а када га је девојчин отац видео, радосно га дочека. ⁴ Таст га наговори да остане, и он проведе код њега три дана у јелу, пићу и спавању. ⁵ Четвртога дана устадоше рано ујутро и он поче да се спрема за полазак.

Тада девојчин отац рече зету: »Окрепи се јелом, па после иди.«

⁶ И њих двојица седоше да заједно једу и пију.

Девојчин отац му рече: »Молим те, остани и ноћас и провесели се.«

⁷ Човек се већ био спремио за полазак, али га таст одврати, па он остаде и те ноћи.

⁸ Када је рано ујутро петога дана устао да крене, девојчин отац му рече: »Окрепи се нечим. Остани до поподне.«

Тако су њих двојица опет јели.

⁹ Када се човек спремао да крене са својом наложницом и слугом, његов таст, девојчин отац, рече: »Ето, ускоро ће вече. Остани још једну ноћ. Дан је на измаку – преноћи овде и провесели се, а сутра пораните, па крените на пут кући.«

¹⁰ Али Левит не хтеде да остане још једну ноћ, него се спреми и крену, па са два оседлана магарца и својом наложницом стиже до Јевуса, то јест Јерусалима. ¹¹ Када су били близу Јевуса, дан се већ примакао крају, па слуга рече свом господару: »Хајде да свратимо у овај јевусејски град и преноћимо у њему.«

¹² »Не«, одврати његов господар, »нећемо да улазимо у град туђинаца, где не живе Израелци. Продужићемо до Гиве.« ¹³ И још рече слузи: »Хајдемо на неко друго место. Преноћићемо у Гиви или Рами.«

¹⁴ Тако продужише даље. Сунце зађе када су били близу Гиве Венијаминове, ¹⁵ па скренуше онамо да преноће. Левит дође на градски трг и седе, али их нико не прими у своју кућу на конак.

¹⁶ Тада наиђе неки старац, који се увече враћао с рада на пољу. Био је из Ефремовог горја, али је као дошљак живео у Гиви, чији су житељи били Венијаминовци.

¹⁷ Старац угледа путника на градском тргу, па упита: »Куда идеш и одакле долазиш?«

¹⁸ »Путујемо из Витлејема у Јуди«, одговори Левит, »у један забачени део Ефремовог горја, где живим. Био сам у Витлејему у Јуди, а сада идем у Дом ГОСПОДЊИ. Али нико ме није примио у своју кућу. ¹⁹ Ми, твоје слуге, имамо и сламе и крме за своје магарце и хлеба и вина за мене, жену и слугу који је с нама. Ништа нам не треба.«

²⁰ »Добро ми дошао«, рече старац. »Ја ћу се побринути за све што ти треба, само немој да ноћиш на тргу.«

²¹ И одведе га својој кући и даде крме његовим магарцима. Људи опраше ноге, па су јели и пили.

²² Док су се они веселили, неки погани људи из града опколише кућу, па залупаше на врата, довикујући старцу, власнику куће: »Изведи нам човека који ти је дошао у кућу, да спавамо с њим!«

²³ Власник куће изађе пред њих и рече им: »Немојте, браћо! Немојте да учините такво зло! Тај човек је гост у мојој кући. Немојте да учините то безумно дело! ²⁴ Ево, овде су моја кћи, која је девица, и његова наложница. Извешћу вам њих, па њих напаствујте и чините с њима што вам драго. Само немојте овом човеку да учините то безумно дело.«

²⁵ Али они људи не хтедоше да га послушају, па Левит узе своју наложницу и гурну је напоље к њима. Они су је силовали и злостављали сву ноћ до јутра, а када је почело да свиће, пустише је.

²⁶ У свануће, жена се врати до куће онога човека у којој је био њен муж, паде пред вратима и остаде да лежи док се није разданило. ²⁷ Када је њен муж ујутро устао, отворио врата куће и изашао да настави пут, а оно – његова наложница лежи на улазу у кућу с рукама на прагу!

²⁸ »Устани, па да идемо«, рече јој он.

Али одговора није било. Он је онда стави на магарца и крену кући. ²⁹ Када је стигао кући, узе нож и исече своју наложницу, уд по уд, на дванаест комада, које посла у све крајеве Израела.

³⁰ Сви који су то видели, говорили су: »Овако нешто још није виђено ни учињено откад су Израелци изашли из Египта до данас. Треба о томе размислити, посаветовати се и говорити.«

Израелци ратују против Венијаминовог племена

20 Сви Израелци од Дана до Беер-Шеве и из Гилада дођоше у Мицпу и заједница се сложно окупи пред ГОСПОДОМ. ² Вође целог народа, свих Израелових племена, заузеше своја места на скупу Божијег народа, који је чинило четири стотине хиљада пешака наоружаних мачем. ³ А Венијаминовци су чули да су Израелци отишли горе у Мицпу.

Израелци рекоше: »Кажите нам како се догодило то зло.«

⁴ Тада онај Левит, муж убијене, рече: »Са наложницом сам дошао у Гиву Венијаминову да тамо преноћим. ⁵ Током ноћи житељи Гиве дигоше се на мене и опколише кућу у којој сам био. Мене су хтели да убију, а моју наложницу су напаствовали, и она је умрла. ⁶ Тада сам узео своју наложницу и исекао је на комаде, које сам разаслао у све крајеве Израеловог наследства, јер су то гнусно и безумно дело учинили у Израелу. ⁷ Сада, сви ви Израелци, говорите и донесите одлуку.«

⁸ Тада сав народ сложно устаде, говорећи: »Нико од нас неће отићи у свој шатор ни вратити се својој кући. ⁹ Овако ћемо учинити са Гивом: Коцком ћемо одредити како ћемо против ње. ¹⁰ Узећемо по десеторицу од сваке стотине из сваког Израеловог племена, стотину од хиљаде и хиљаду од десет хиљада, да набаве залихе хране за војску. Када војска стигне у Гиву Венијаминову, казниће њене житеље за свако безумно дело које су учинили у Израелу.«

¹¹ Тако се сви Израелци окупише и сложно ујединише против тога града.

¹² Израелова племена разаслаше гласнике широм Венијаминовог племена с питањем: »Какво се то зло догодило међу вама? ¹³ Изручите нам оне погане људе из Гиве, да их погубимо и искоренимо зло из Израела.«

Али Венијаминовци не хтедоше да послушају остале Израелце, ¹⁴ него дођоше из својих градова у Гиву и окупише се за бој против Израелаца. ¹⁵ Тога дана је двадесет шест хиљада људи наоружаних мачем дошло из Венијаминових градова и окупило се за бој заједно са седам стотина најбољих ратника из Гиве. ¹⁶ Међу свом том војском било је седам стотина најбољих ратника, левака, од којих је сваки био у стању да каменом из праћке гађа длаку и не промаши. ¹⁷ А број Израелаца, без Венијаминоваца, износио је четири стотине хиљада људи наоружаних мачем, све самих ратника.

Прва битка

¹⁸ Израелци се спремише и одоше у Бетел да упитају Бога: »Ко ће од нас да иде први да се бори против Венијаминоваца?«

А ГОСПОД одговори: »Нека прво иде Јудино племе.«

¹⁹ Сутрадан ујутро Израелци поранише и утаборише се пред Гивом. ²⁰ Кренуше у бој против Венијаминоваца и сврсташе се у бојне редове испред града. ²¹ Венијаминовци изађоше из Гиве и тога дана на бојном пољу убише двадесет две хиљаде Израелаца.

Друга битка

²² Израелска војска се ипак охрабри и опет се сврста у бојне редове на истом месту где се сврстала и првога дана.

²³ Израелци су плакали пред ГОСПОДОМ до вечери, па га упиташе: »Да ли да опет кренемо у бој против наше сабраће Венијаминоваца?«

А ГОСПОД одговори: »Крените на њих.«

²⁴ Тог другог дана Израелци дођоше близу Венијаминоваца, ²⁵ али Венијаминовци изађоше из Гиве да их нападну и тога дана на бојном пољу убише још осамнаест хиљада Израелаца, све људи наоружаних мачем.

Трећа битка и покољ Венијаминоваца

²⁶ Сви Израелци и сва војска одоше у Бетел, па су тамо седели и плакали пред ГОСПОДОМ. Тога дана су постили до вечери и приносили ГОСПОДУ жртве паљенице и жртве за заједништво.

²⁷ Онда Израелци опет упиташе ГОСПОДА. У то време се Ковчег Божијег савеза налазио у Бетелу, ²⁸ а пред њим је служио Пинхас син Елеазаров, унук Ааронов.

»Да ли да опет кренемо у бој против наше сабраће Венијаминоваца или не?« упиташе они.

А ГОСПОД одговори: »Крените, јер ћу вам их сутра предати у руке.«

²⁹ Тада Израел постави заседе око Гиве. ³⁰ Трећега дана Израелци кренуше на Венијаминовце и заузеше борбене положаје пред Гивом као и раније. ³¹ Венијаминовци изађоше да нападну израелску војску, која их одмами даље од града. Почеше да наносе губитке израелској војсци као и раније, па тако убише тридесетак Израелаца на отвореном пољу и на друмовима, од којих један води у Бетел, а други у Гиву.

³² Док су Венијаминовци говорили: »Побеђујемо их као и раније«, Израелци су говорили: »Повуцимо се и одмамимо их даље од града, на друмове.«

³³ Израелски војници се померише са свог положаја и сврсташе се у бојне редове код Ваал-Тамара. Тада израелска заседа изађе из свог заклона западно од Гиве, ³⁴ и десет хиљада најбољих Израелових ратника удари на Гиву. Битка је била жестока. Венијаминовци нису ни слутили да ће их задесити зло.

³⁵ ГОСПОД порази Венијамина пред Израелом. Тога дана Израелци убише двадесет пет хиљада сто Венијаминоваца, све људи наоружаних мачем. ³⁶ Тада Венијаминовци увидеше да су поражени.

Израелска војска је била узмакла пред Венијаминовцима, јер се уздала у заседу коју су поставили код Гиве. ³⁷ Војници из заседе извели су хитар јуриш на Гиву, раширили се по граду и мачем погубили све житеље у њему. ³⁸ Израелци су били уговорили знак са заседом: када се из града дигне стуб дима, ³⁹ Израелци ће се окренути и напасти.

Венијаминовци су већ били почели да наносе губитке Израелцима убивши њих тридесетак, па су говорили: »Побеђујемо их као и у првој бици.«

⁴⁰ Али, када је из града почео да се диже стуб дима, Венијаминовци се осврнуше и видеше како из целог града дим куља у небо. ⁴¹ Тада се Израелци окренуше на њих, а Венијаминовце спопаде ужас, јер увидеше да их је задесило зло. ⁴² Стога пред Израелцима побегоше путем према пустињи, али нису успели да умакну, јер су се нашли између главнине војске и Израелаца који су долазили из градова и убијали их. ⁴³ Када су тако опколили Венијаминовце, Израелци почеше да их гоне, не дајући им да предахну док их не прегазише источно од Гиве. ⁴⁴ Тако паде осамнаест хиљада Венијаминоваца, све храбрих ратника, ⁴⁵ а остали се окренуше и побегоше према пустињи до литице Римон. Израелци покосише пет хиљада људи дуж друмова, па наставише да гоне Венијаминовце све до Гидома, где убише још две хиљаде људи. ⁴⁶ Тога дана паде укупно двадесет пет хиљада Венијаминоваца наоружаних мачем, све храбрих ратника. ⁴⁷ Али шест стотина људи се окрену и побеже у пустињу до литице Римон, где остадоше четири месеца.

⁴⁸ Израелци се вратише на Венијаминово подручје и у свим градовима погубише житеље, животиње и све што су затекли. Спалише и све градове на које су наишли.

Жене за Венијаминово племе

21 Израелци су се били овако заклели у Мицпи: »Ниједан од нас неће своју кћер удати за Венијаминовца.«

² Народ оде у Бетел, па су тамо седели пред Богом до вечери, гласно кукајући и горко плачући.

³ »ГОСПОДЕ, Боже Израелов«, говорили су, »зашто се ово догодило Израелу, па је данас Израел остао без једног племена?«

⁴ Сутрадан народ устаде рано ујутро, па сагради жртвеник и принесе жртве паљенице и жртве за заједништво.

⁵ Потом Израелци упиташе: »Које се од свих Израелових племена није појавило на скупу пред ГОСПОДОМ?« – јер су се били свечано заклели да ће погубити свакога ко се не појави пред ГОСПОДОМ у Мицпи.

⁶ Израелци су туговали због своје сабраће Венијаминоваца.

»Данас је једно племе одсечено од Израела«, говорили су. ⁷ »Како да нађемо жене за оне који су преостали, пошто смо се заклели ГОСПОДОМ да ниједну од својих кћери не удамо за њих?«

⁸ Онда упиташе: »Које се од Израелових племена није појавило пред ГОСПОДОМ у Мицпи?«

И показа се да у табор, на скуп, није дошао нико из Јавеш-Гилада. ⁹ Јер, када су бројали народ, из Јавеш-Гилада није било никог.

¹⁰ Стога заједница посла онамо дванаест хиљада ратника и заповеди им: »Идите и погубите мачем становнике Јавеш-Гилада заједно са женама и нејачи. ¹¹ Овако урадите: убијте сваког мушкарца и сваку жену која је већ спавала с мушкарцем.«

¹² Међу становницима Јавеш-Гилада нађоше четири стотине младих жена које још нису спавале с мушкарцем и доведоше их у табор у Шилу у Ханаану. ¹³ Тада цела заједница посла гласнике Венијаминовцима код литице Римон и понуди им мир. ¹⁴ Тако се тада Венијаминовци вратише, и они им дадоше оне жене које су оставили у животу у Јавеш-Гиладу. Али женâ није било довољно за све њих.

¹⁵ Народу је било жао Венијамина, јер је ГОСПОД створио јаз међу Израеловим племенима.

¹⁶ Старешине заједице рекоше: »Како да нађемо жене за преостале Венијаминовце када су им све жене истребљене?«

¹⁷ Неки рекоше: »Преживели Венијаминовци треба да имају наследнике, да се не затре једно Израелово племе. ¹⁸ Своје кћери им не можемо дати за жене, јер смо се ми Израелци овако заклели: ‚Проклет био ко год дâ жену Венијаминовцу.‘«

¹⁹ Други рекоше: »Сваке године се у Шилу одржава ГОСПОДЊА светковина. Град лежи северно од Бетела, источно од друма који из Бетела води у Сихем и јужно од Левоне.«

²⁰ Стога заповедише Венијаминовцима: »Идите и сакријте се у виноградима, ²¹ па оданде мотрите. Када девојке из Шила изађу на игранку, ви искочите из виноградâ и нека сваки од вас уграби себи жену међу девојкама из Шила, па се вратите у Венијаминову земљу. ²² Када нам се њихови очеви или браћа пожале, ми ћемо им рећи: ‚Молимо вас да овако остане, јер нисмо за свакога од њих заробили жену у боју. Ви нећете бити криви, јер им их нисте сами дали.‘«

²³ И Венијаминовци тако учинише. Сваки себи уграби по једну девојку од оних које су биле на игранци и одведе је да му буде жена. Затим се вратише на своје наследство, обновише градове и настанише се у њима.

²⁴ Тада се Израелци разиђоше, по племенима и братствима, сваки на своје наследство.

²⁵ У то време Израел није имао цара. Свако је радио по свом нахођењу.

Елимелех се сели у Моав

1 За време владавине судија настаде глад у Јудиној земљи. Један човек из Витлејема у Јуди оде са својом женом и своја два сина да као дошљак живи у земљи Моав. ² Човек се звао Елимелех, његова жена Нооми, а његова два сина Махлон и Килјон. Били су Ефратовци из Витлејема у Јуди и отишли су у земљу Моав и у њој се настанили.

³ Ноомин муж Елимелех умре, и она остаде са своја два сина. ⁴ Они се оженише Моавкама, од којих се једна звала Орпа, а друга Рута. Када су тамо поживели десет година, ⁵ умреше и Махлон и Килјон. Тако Нооми остаде и без деце и без мужа.

Нооми и Рута се враћају у Витлејем

⁶ Када је чула у Моаву да је ГОСПОД прискочио у помоћ свом народу и дао му хране, Нооми се спреми да се оданде врати са својим снахама. ⁷ Тако она изађе са своје две снахе из места у ком је живела, па кренуше путем да се врате у Јудину земљу.

⁸ Тада Нооми рече својим двема снахама: »Вратите се свака у дом своје мајке. Нека ГОСПОД покаже љубав према вама као што сте ви према својим покојницима и мени. ⁹ Дао вам ГОСПОД да обе нађете мир, свака у дому свога мужа.«

Потом их пољуби за растанак, а оне гласно заплакаше, ¹⁰ па јој рекоше: »Не. Ми ћемо с тобом твоме народу.«

¹¹ Али Нооми рече: »Вратите се, кћери моје. Зашто бисте ишле са мном? Зар ћу родити још синова који би вам могли бити мужеви? ¹² Идите, вратите се, кћери моје. Ја сам сувише стара за удају. Чак и кад бих мислила да за мене има наде, кад бих се колико ноћас удала, па родила синове, ¹³ зар бисте их чекале док не одрасту? Зар бисте због њих остале неудате? Не, кћери моје. Мени је чемерније него вама, јер се ГОСПОД окренуо против мене.«

¹⁴ На то оне опет гласно заплакаше.

Потом Орпа пољуби своју свекрву и оде, али Рута остаде с њом.

¹⁵ Нооми јој рече: »Ено твоја јетрва се враћа своме народу и својим боговима. Врати се и ти с њом.«

¹⁶ Али Рута рече: »Не наговарај ме да те оставим и окренем се од тебе. Јер, куд год ти идеш, идем и ја, и где год се ти настаниш, настанићу се и ја. Твој народ биће мој народ и твој Бог биће мој Бог. ¹⁷ Где ти умреш, умрећу и ја и тамо ће ме сахранити. Нека ме ГОСПОД најстроже казни ако ме ишта осим смрти растави од тебе.«

¹⁸ Видевши да је Рута чврсто одлучила да иде с њом, Нооми престаде да је одговара. ¹⁹ Тако су њих две ишле док нису стигле у Витлејем.

А када су стигле, читав град се ускомеша због њих.

Жене су говориле: »Да ли је могуће – Нооми!«

²⁰ Али она им рече: »Не зовите ме Нооми^[i]. Зовите ме Мара^[j], јер ми је Свесилни испунио живот горчином. ²¹ Отишла сам пуних руку, а сада ме ГОСПОД враћа без игде ичега. Зашто да ме зовете Нооми кад ме је ГОСПОД ударио невољом и Свесилни довео несрећу на мене?«

²² Тако се Нооми вратила из Моава са својом снахом Рутом Моавком. Стигле су у Витлејем баш када је почињала жетва јечма.

Рута среће Вооза

2 Нооми је имала рођака по мужу, врло имућног човека из Елимелеховог братства, који се звао Вооз.

² Рута Моавка рече Нооми: »Пусти ме да идем у поља и скупљам класје остало иза онога у чијим очима нађем милост.«

А Нооми јој рече: »Иди, кћери.«

³ Тако Рута оде у поља, па је пабирчила за жетеоцима. А срећа је доведе у део поља који је припадао Воозу из Елимелеховог братства.

⁴ Уто Вооз дође из Витлејема и поздрави жетеоце: »ГОСПОД с вама!«

»ГОСПОД те благословио!« одговорише му они.

⁵ Вооз упита надгледника жетелаца: »Чија је она млада жена?«

⁶ »То је млада Моавка која се са Нооми вратила из Моава«, одговори надгледник жетелаца. ⁷ »Рекла је: ‚Молим те, пусти ме да пабирчим и скупљам међу сноповима иза жетелаца.‘ Дошла је рано јутрос и остала све до сада – само се мало одморила у сеници.«

⁸ Тада Вооз рече Рути: »Слушај, кћери. Немој да идеш да пабирчиш на неком другом пољу и не одлази одавде, него остани са мојим слушкињама. ⁹ Гледај на ком пољу ће моје слуге да жању, па иди за слушкињама. Слугама сам заповедио да те не дирају, а кад ожедниш, иди до посуда и пиј воде коју су слуге захватиле.«

¹⁰ На то се она ничице поклони, па му рече: »Како сам нашла толику милост у твојим очима да на мене обраћаш пажњу иако сам туђинка?«

¹¹ А Вооз јој одговори: »Рекли су ми шта си све учинила за своју свекрву после смрти свога мужа – како си отишла од свога оца и мајке и из свога завичаја и дошла да живиш с народом који раније ниси познавала. ¹² Нека ти ГОСПОД плати за оно што си учинила. Нека те богато награди ГОСПОД, Бог Израелов, под чија крила си дошла да се склониш.«

¹³ »Дај да и даље налазим милост у твојим очима, господару«, рече Рута. »Утешио си ме и љубазно си говорио са мном, својом слушкињом, иако нисам равна ниједној од твојих слушкиња.«

¹⁴ Када је било време ручка, Вооз јој рече: »Дођи овамо, па једи хлеба, умачући га у сирће.«

Она седе крај жетелаца, а он јој пружи пржених зрна. Јела је док се није најела, и још јој претече.

¹⁵ Када је устала да даље пабирчи, Вооз заповеди својим слугама: »Ако пабирчи и међу сноповима, не прекоревајте је. ¹⁶ Чак и намерно испуштајте класје из руковети и остављајте га да га она покупи, и не грдите је.«

¹⁷ Тако је она пабирчила све до вечери, а онда овршила све што је сакупила – око једне ефе^[k] јечма. ¹⁸ Она то узе и врати се у град, и њена свекрва виде колико је накупила. Рута извади и оно што јој је претекло од ручка и даде Нооми.

¹⁹ »Где си то пабирчила данас?« упита је свекрва. »Где си радила? Нека је благословен онај који је на тебе обратио пажњу!«

Тада она исприча свекрви код кога је радила и рече: »Човек код кога сам данас радила зове се Вооз.«

²⁰ »Благословио га ГОСПОД, који није престао да показује љубав и према живима и према мртвима!« рече Нооми својој снахи и додаде: »Тај човек је наш близак род, један од наших рођака-откупитеља.«

²¹ Тада Рута Моавка рече: »Чак ми је рекао: ‚Држи се мојих слугу док не пожању све моје жито.‘«

²² А Нооми рече Рути, својој снахи: »Добро је, кћери, да идеш с његовим слушкињама, јер на другом пољу би неко могао да ти учини нешто нажао.«

²³ Тако се Рута држала Воозових слушкиња и пабирчила до краја жетве јечма и пшенице. А живела је код своје свекрве.

Рута и Вооз на гумну

3 Једног дана рече Рути њена свекрва Нооми: »Кћери, требало би да ти нађем добар дом. ² Ето, Вооз, са чијим си слушкињама била, наш је рођак. Он ће ноћас да веје јечам на гумну. ³ Умиј се и намириши и лепо се обуци, па сиђи до гумна. Али немој да он сазна да си тамо док не престане да једе и пије. ⁴ Запамти место где ће лећи, па после иди онамо, откриј му ноге и лези, а он ће ти рећи шта да урадиш.«

⁵ А Рута одговори: »Учинићу све како ми кажеш.«

⁶ Тако она сиђе до гумна и учини све како јој је свекрва рекла. ⁷ Када је Вооз престао да једе и пије и орасположио се, оде да легне крај гомиле жита. Тада Рута тихо приђе, откри му ноге и леже. ⁸ Усред ноћи, Вооз се трже и окрену, а оно – жена му лежи код ногу!

⁹ »Ко си ти?« упита је он.

»Рута, твоја слушкиња«, одговори она. »Рашири скут свога огртача нада мном^[l], јер си мој рођак-откупитељ.«

¹⁰ »ГОСПОД те благословио, кћери«, одврати он. »Овај твој чин љубави вреднији је од оног ранијег, јер ниси тражила младића – ни сиромашна ни богата. ¹¹ А сада се не бој, кћери. Учинићу за тебе све што тражиш, јер сви у нашем граду знају да си врсна жена. ¹² Истина је да сам ти ја рођак-откупитељ, али има један твој рођак-откупитељ који ти је ближи род од мене. ¹³ Преноћи овде, а ујутро, ако он буде хтео да изврши своју дужност рођака-откупитеља према теби, добро, нека је изврши. Али, ако не буде хтео, тако ми ГОСПОДА живога, ја ћу. Лези овде до јутра.«

¹⁴ Тако је она лежала код његових ногу до јутра, али је устала пре него што је било довољно светло да се разазна нечији лик, јер је Вооз рекао: »Не треба да се зна да је жена долазила на гумно.«

¹⁵ Тада Вооз рече: »Дај ту мараму коју имаш на себи и рашири је.«

Она је рашири, а он јој насу шест мерица јечма и напрти јој на леђа, па она оде у град.

¹⁶ Када је стигла к свекрви, ова је упита: »Како је било, кћери?«

И Рута јој исприча све што је Вооз учинио за њу, ¹⁷ па додаде: »Дао ми је и ових шест мерица јечма, говорећи: ‚Не можеш се вратити свекрви празних руку.‘«

¹⁸ Тада Нооми рече: »Стрпи се, кћери, док не дознаш шта ће се десити, јер он се неће смирити док још данас све не заврши.«

Вооз се жени Рутом

4 Вооз оде на градску капију и седе, а када је наишао онај рођак-откупитељ кога је помињао, Вооз му рече: »Дођи овамо, пријатељу, и седи.«

И онај дође и седе.

² Вооз онда узе десеторицу од градских старешина, па им рече: »Седите овде«, и они седоше.

³ Потом рече оном рођаку-откупитељу: »Нооми, која се вратила из Моава, продаје комад земље који је припадао нашем рођаку Елимелеху. ⁴ Зато сам одлучио да те о томе обавестим и да ти предложим да га ти купиш пред овима који овде седе и пред старешинама мога народа. Ако хоћеш да га откупиш, откупи га. А ако нећеш, кажи ми да знам. Јер, пре тебе нико нема право да га откупи, а после тебе сам на реду ја.«

А онај рече: »Откупићу га.«

⁵ Тада Вооз рече: »Онога дана када купиш земљу од Нооми, купујеш и Руту Моавку, покојникову удовицу, да сачуваш покојниково име на његовом поседу.«

⁶ На то онај рођак-откупитељ рече: »Е онда не могу да је откупим, да не угрозим свој посед. Ти је откупи пошто ја не могу.«

⁷ А раније су се у Израелу откуп и замена имовине потврђивали тако што би један од учесника изуо сандалу и дао је оном другом – то је у Израелу био доказ о склопљеној погодби.

⁸ Стога онај рођак-откупитељ рече Воозу: »Ти је купи«, и изу сандалу.

⁹ Тада Вооз рече старешинама и свему народу: »Ви сте данас сведоци да сам од Нооми купио све што је било Елимелехово, Килјоново и Махлоново. ¹⁰ Тако сам уједно себи за жену купио и Руту Моавку, Махлонову удовицу, да сачувам покојниково име на његовом поседу, да му се име не затре међу његовима и у његовом завичају. Ви сте данас томе сведоци.«

¹¹ А старешине и сви који су били код градске капије рекоше: »Сведоци смо. Нека ГОСПОД учини да жена која улази у твој дом буде као Рахиља и Лија, које су обе подигле дом Израелу, а ти да будеш човек угледан у Ефрати и славан у Витлејему^[m]. ¹² Нека твој дом, преко потомства које ће ти ГОСПОД дати од ове младе жене, буде као дом Фареса, кога је Тамара родила Јуди.«

Давидов родослов

¹³ Тако Вооз узе Руту и она му постаде жена. Спавао је с њом, а ГОСПОД јој даде да затрудни, и она роди сина.

¹⁴ Жене рекоше Нооми: »Хвала ГОСПОДУ, који те данас није оставио без рођака-откупитеља. Нека му име буде славно у Израелу. ¹⁵ Он ће те препородити и бринути се о теби у твојој старости. Јер, родила ти га је снаха, која те воли и која ти је боља него седам синова.«

¹⁶ Нооми узе дете, стави га на крило, па се о њему старала.

¹⁷ А име су му дале сусетке.

»Нооми се родио син«, рекоше и дадоше му име Јовид. Он је био отац Јесеја, Давидовог оца.

¹⁸ А ово је родослов Фаресових потомака:

Самуилово рођење

1 Био један човек из Раматајима, у Ефремовом горју, Цуфовац из Ефремовог племена, по имену Елкана син Јерохама сина Елихуа сина Тохуа сина Цуфовог. ² Имао је две жене: једна се звала Ана, а друга Пенина. Пенина је имала деце, а Ана није.

³ Елкана је сваке године ишао из свога града да се поклони и принесе жртву ГОСПОДУ над војскама у Шилу, где су два Елијева сина, Хофни и Пинхас, били ГОСПОДЊИ свештеници. ⁴ Онога дана када би приносио жртву, Елкана би давао по део меса својој жени Пенини и свим њеним синовима и кћерима, ⁵ а Ани би давао двоструко, јер ју је волео. Али њој ГОСПОД није дао да има деце^[n]. ⁶ Пошто Ани ГОСПОД није дао да има деце, њена супарница ју је стално кињила не би ли је узрујала. ⁷ Тако је то било из године у годину: кад год би полазили у Дом ГОСПОДЊИ, Пенина би кињила Ану све док се ова не би толико расплакала да није могла ни да једе.

⁸ Њен муж Елкана би је тада упитао: »Ана, зашто плачеш? Зашто не једеш? Зашто си потиштена? Зар ти ја не значим више од десет синова?«

⁹ Једном, након што су јели и пили у Шилу, Ана устаде.

А свештеник Ели је седео на својој столици крај довратка ГОСПОДЊЕГ храма.

¹⁰ Сва очајна, Ана се, горко плачући, помоли ГОСПОДУ ¹¹ и заветова се говорећи: »ГОСПОДЕ над војскама, ако благонаклоно погледаш на мој јад и сетиш се мене, своје слушкиње, ако ме не заборавиш, него ми даш мушко дете, ја ћу га дати теби, ГОСПОДЕ, за цео живот, и бритва му неће прећи преко главе.«

¹² Она се дуго молила пред ГОСПОДОМ, а Ели јој је посматрао уста. ¹³ Ана се молила у себи – мицале су јој се само усне, али јој се глас није чуо. Ели зато помисли да је пијана, ¹⁴ па јој рече: »Докле ћеш се опијати? Остави се вина.«

¹⁵ »Није то, господару«, одговори Ана, »него сам очајна. Нисам пила ни вина ни опојног пића. Изливала сам своје срце пред ГОСПОДОМ. ¹⁶ Не гледај на мене, своју слушкињу, као на порочну жену. Молила сам се овде због своје велике муке и жалости.«

¹⁷ Тада јој Ели рече: »Иди у миру и нека ти Бог Израелов дâ то што си од њега тражила.«

¹⁸ А она рече: »Нека ја, твоја слушкиња, нађем милост у твојим очима.«

Онда она оде својим путем и узе да нешто поједе, и лице јој више није било тужно.

¹⁹ Сутрадан поранише, поклонише се ГОСПОДУ, па се вратише кући у Раму. Елкана је спавао са својом женом Аном, и ГОСПОД је се сети: ²⁰ Ана затрудне и, када је дошло време, роди сина. Даде му име Самуило^[o], говорећи: »Јер сам га затражила од ГОСПОДА.«

Ана даје Самуила Богу

²¹ Када је потом Елкана ишао са свом својом породицом да принесе годишњу жртву ГОСПОДУ и да изврши свој завет, ²² Ана не пође, већ рече мужу: »Чим дечака престанем да дојим, повешћу га и показати пред ГОСПОДОМ, и он ће тамо остати целог свог живота^[p].«

²³ »Учини како мислиш да је најбоље«, рече јој њен муж Елкана. »Остани код куће док не престанеш да га дојиш. Нека ГОСПОД учини да испуниш своје обећање.«

Тако она остаде код куће да доји сина док више не буде морала да га доји. ²⁴ А када је престала да га доји, поведе га, још онако малог, у Дом ГОСПОДЊИ у Шилу, узевши са собом јунца од три године, ефу^[q] брашна и мешину вина.

²⁵ Када су заклали јунца, дечака доведоше Елију, ²⁶ коме Ана рече: »Жив био, господару. Ја сам она жена која је стајала овде крај тебе и молила се ГОСПОДУ. ²⁷ Молила сам се за ово дете, и ГОСПОД ми је дао то што сам тражила. ²⁸ Зато га сада дајем ГОСПОДУ – биће ГОСПОДЊИ целог свог живота.«

Онда се Елкана тамо поклони ГОСПОДУ.

Анин хвалоспев Богу

2 Тада се Ана помоли и рече:

¹¹ Елкана се потом врати кући у Раму, а дечак остаде да служи пред ГОСПОДОМ под надзором свештеника Елија.

Грех Елијевих синова

¹² Елијеви синови, свештеници, били су погани људи и нису марили за ГОСПОДА. ¹³ Овако су поступали с народом: кад год би неко приносио жртву, док се месо још кувало, свештеников слуга би долазио с трозубом виљушком у руци ¹⁴ и забадао је у шерпу, котао, казан или лонац, и што год би се наболо на виљушку, свештеник би узимао за себе. Тако су поступали са свим Израелцима који су долазили у Шило.

¹⁵ Чак и пре него што би лој био спаљен, свештеников слуга би дошао и рекао човеку који приноси жртву: »Дај свештенику меса, да га испече. Он неће да прими кувано месо од тебе, него само сирово.«

¹⁶ Ако би му човек тада рекао: »Нека се прво спали лој, па онда узми шта год хоћеш«, слуга би му одвратио: »Не! Дај ми га одмах! Ако нећеш, узећу га силом!«

¹⁷ Грех ових младића био је врло велик пред ГОСПОДОМ, јер су се с презиром односили према дару који се приносио ГОСПОДУ.

¹⁸ А дечак Самуило је служио пред ГОСПОДОМ обучен у ланени наплећак. ¹⁹ Мајка му је сваке године шила мали огртач и доносила му га када би с мужем долазила да принесу годишњу жртву.

²⁰ Ели би тада благосиљао Елкану и његову жену, говорећи: »Нека ти ГОСПОД дâ потомке од ове жене, да замене ово дете које је затражила у молитви, па га дала ГОСПОДУ.«

Потом би се вратили кући.

²¹ ГОСПОД се смиловао Ани, па је опет могла да затрудни. Тако је родила још три сина и две кћери.

А дечак Самуило је растао пред ГОСПОДОМ.

²² Ели, који је већ био веома стар, чуо је шта све његови синови чине свему Израелу и како спавају са женама које су радиле код улаза у Шатор састанка, ²³ па им рече: »Зашто се тако понашате? Од свег овог народа слушам о вашим злоделима. ²⁴ Немојте тако, синови моји, јер није добро то што чујем да се прича међу ГОСПОДЊИМ народом. ²⁵ Ако човек згреши против човека, Бог може да се заузме за њега. Али, ако човек згреши против ГОСПОДА, ко ће се за њега заузети?«

Али они не послушаше свога оца, јер је ГОСПОД одлучио да их погуби.

²⁶ А дечак Самуило је растао и стицао ГОСПОДЊУ наклоност и наклоност људи.

Најава казне за Елијеву породицу

²⁷ Једном један Божији човек дође Елију и рече му: »Овако каже ГОСПОД: ‚Зар се нисам јасно објавио породици твога праоца Аарона када су били у Египту и робовали фараону? ²⁸ Зар нисам твога праоца изабрао између свих Израелових племена да ми буде свештеник, да приноси жртве на мом жртвенику, да преда мном пали кâд и носи наплећак? И зар нисам породици твога праоца дао све жртве спаљене ватром које Израелци приносе? ²⁹ Зашто презирете моје клане жртве и дарове које сам одредио за своје Боравиште? Зашто својим синовима указујеш већу част него мени товећи се најбољим деловима сваког дара који ми приноси мој народ Израел?‘