Bible in 90 Days
Билдад
25 Тада одврати Билдад Шуаховац:
2 »Власт и страх припадају Богу;
он ствара мир на својим висинама.
3 Може ли се његова војска пребројати?
Над ким његова светлост не излази?
4 Како да човек буде праведан пред Богом?
Како да рођени од жене буде чист?
5 Да, ни месец није сјајан, ни звезде чисте
у његовим очима,
6 па колико мање је то човек, који је тек црв,
син човечији, који је тек црвић!«
Јов
26 Тада Јов одврати:
2 »Како си добро помогао немоћноме!
Како си само спасао руку нејаку!
3 Како си добро саветовао онога ко нема мудрости!
Колику си само памет показао!
4 Чијом ли си помоћи изговорио те речи
и чији ли је дух из тебе говорио?
5 »Мртви се грче од тескобе,
они испод водâ и становника њихових.
6 Шеол је гô пред Богом,
Авадон нема покрова.
7 Бог је над празнином север разастро
и земљу о ништа обесио.
8 Он воде везује у својим облацима,
а облак се од њих не поцепа.
9 Он лице пуног месеца заклања
преко њега свој облак разастирући.
10 Он је на лицу водâ кружницу оцртао,
границу између светлости и таме.
11 Тресу се стубови небеса,
престрављени његовом претњом.
12 Својом силом је море укротио,
својом мудрошћу Рахава раскомадао.
13 Од његовог даха небо се разбистрило,
рука му је хитру змију пробола.
14 Да, то је само делић његових дела,
само шапат речи о њему чујемо,
па ко да разуме гром силе његове?«
27 Потом Јов настави своју беседу и рече:
2 »Тако ми Бога живога, који ми је ускратио правду,
Свесилнога, који ми је загорчао душу,
3 док је живота у мени,
даха Божијег у мојим ноздрвама,
4 усне ми неће говорити зло,
ни језик превару изрицати.
5 Далеко било да признам да сте ви у праву;
до смрти се нећу одрећи своје честитости.
6 Држаћу се своје праведности и нећу је оставити;
док сам жив, неће ме срце прекоревати.
7 »Нека ми непријатељ буде као опаки,
мој противник као покварењак!
8 Јер, чему безбожник може да се нада кад је докрајчен,
кад му Бог живот одузме.
9 Чује ли Бог његов вапај
кад га снађе мука?
10 Хоће ли се радовати у Свесилноме?
Хоће ли у свако време призивати Бога?
11 Поучићу вас о Божијој руци,
нећу крити науме Свесилнога.
12 Ето, сами сте све видели.
Зашто онда говорите бесмислице?
13 Ово је судбина коју Бог додељује зломе,
наследство које безочник прима од Свесилнога:
14 Колико год деце имао, од мача ће изгинути
и потомство му се неће наситити хлеба.
15 Који га надживе, њих ће сахранити помор,
а удовице његове неће за њим плакати.
16 Ако сребра нагомила као прашине
и одеће накупи као блата,
17 то што скупи, обући ће праведник
и недужни ће поделити сребро.
18 Као од паучине је кућа коју гради,
као сеница коју је подигао чувар.
19 На починак легне богат, али тако више неће бити:
кад отвори очи, све је нестало.
20 Ужас га преплављује као вода,
ноћу га односи олуја.
21 Источни ветар га подигне, и њега нема:
одува га с његовог места.
22 Без милости се обрушава на њега
док он од силине његове бежи главом без обзира.
23 Рукама пљешће ругајући му се
и фијуком га истерује с места његовог.
28 Да, сребро има своје налазиште
и злато има место где се пречишћава.
2 Гвожђе се узима из земље,
а бакар из рудаче топи.
3 Човек докида таму
и у њеним најдаљим закуцима,
до саме сенке смрти, за рудом трага.
4 Окно буши далеко од људских насеобина,
на местима која је људска нога заборавила;
далеко од људи виси и њише се.
5 Земља, из које долази храна,
испод је сва као ватром прорована.
6 У њеним стенама лазулит се сместио
и у њеној прашини има злата.
7 Ниједна птица грабљивица не зна ту стазу,
око соколово није је видело.
8 Њоме не газе дивље животиње
и ниједан лав њоме не пролази.
9 Човек руком удара на кремен
и темеље планина огољује.
10 Кроз стену пролаз прокопава,
очи му виде сва њена блага.
11 Изворе река запречује бранама
и на светлост износи скривено.
12 Али, где да се нађе мудрост?
На ком месту пребива умност?
13 Човек не зна где јој је кућа,
не може се наћи у земљи живих.
14 Океан[a] каже: ‚Није у мени‘,
море каже: ‚Није код мене.‘
15 Ни чистим златом не може се купити,
нити јој се цена може одмерити сребром.
16 Не може се купити златом из Офира,
драгоценим ониксом и лазулитом.
17 Ни злато ни стакло нису јој равни,
нити се може добити за предмете од злата.
18 Корали и кристал нису помена вредни,
већа је цена мудрости од цене рубина.
19 Топаз из Куша није јој раван,
чистим златом не може се купити.
20 »Па, одакле онда долази мудрост?
На ком то месту пребива умност?
21 Скривена је од очију свега живог,
заклоњена од птица.
22 Авадон и Смрт говоре:
‚Тек глас о њој допро нам је до ушију.‘
23 Само Бог разуме њене путеве
и зна место на ком пребива,
24 јер погледом обухвата крајеве земље
и види све под небесима.
25 Кад је ветру одредио снагу
и кад је мером измерио воду,
26 кад је киши одредио закон
и путање облацима олујним,
27 тада је видео мудрост и измерио је,
учврстио је и проверио.
28 А човеку рече:
‚Да, страх од Господа, то је мудрост,
клонити се зла, то је умност.‘«
29 Потом Јов настави своју беседу и рече:
2 »О, да су ми месеци који су протекли,
дани кад ме је Бог чувао,
3 кад ми је светиљка његова сијала над главом
и кад сам у његовој светлости ходао кроз таму,
4 дани мог зрелог доба,
кад ми је Божије пријатељство шатор наткриљивало,
5 кад је Свесилни још био са мном
и моја деца ме окруживала,
6 кад су моје стазе пливале у млеку,
а из стена ми се потоци уља изливали.
7 Кад сам долазио на градску капију
и заузимао своје место на тргу,
8 младићи би ме видели и уклањали се,
а старци се дизали и остајали да стоје.
9 Поглавари би прекидали разговор
и уста покривали руком,
10 гласови племићâ би утихнули,
језик би им се за непце залепио.
11 Ко год ме чуо, хвалио ме,
и ко год ме видео, лепо је говорио о мени,
12 јер сам избављао сиромаха када завапи
и сироче без помоћи.
13 Самртник ме благосиљао;
учинио сам да срце удовице радосно кличе.
14 Праведност сам обукао као одећу,
правда ми је била огртач и оглавље.
15 Био сам очи слепоме и ноге хромоме;
16 био сам отац убогима
и незнанца заступао у парници.
17 Ломио сам очњаке покварењаку
и плен му отимао између зуба.
18 Мислио сам: ‚Умрећу у свом гнезду,
дани ће ми бити као зрнца песка.
19 Корење ће ми допирати до воде,
а роса ми сву ноћ лежати по гранама.
20 Снага ће ми се стално обнављати
и лук ће ми у руци бити као нов.‘
21 Људи су ме жељно слушали
и у тишини чекали мој савет.
22 После мојих речи, нису проговарали,
моје речи су их шкропиле као роса.
23 Ишчекивали су ме као кишу
и моје речи упијали као пљусак пролећни.
24 Кад бих им се осмехнуо, испунили би се неверицом,
ведрина мог лица била им је драгоцена.
25 Ја сам им пут одређивао
и водио их као поглавар
и као цар који борави међу војском,
као онај који теши ожалошћене.
30 А сад ми се ругају људи млађи од мене,
чије очеве не бих ставио ни међу своје псе овчаре.
2 Шта ми користи снага руку њихових
кад им је крепкост ишчилела?
3 Изнурени оскудицом и глађу,
ноћу су сасушену земљу глодали
по пустолинама самотним.
4 У шипражју су брали слану лободу
и жукиним кореном се хранили.
5 Из људског друштва су изопштени,
за њима су викали као за крадљивцима.
6 По сувим коритима потока су спавали,
по рупама у земљи и међу стењем.
7 У грмљу су испуштали урлике
и један уз другог се стискали у шикари.
8 Сој презира вредан и без имена –
бичем су истерани из земље.
9 »А сад сам ја њима песма ругалица;
међу њима сам погрдна узречица постао.
10 Одвратан сам им и клоне ме се,
не устежу се да ми пљуну у лице.
11 Сад кад је Бог тетиву мог лука олабавио
и невољом ме ударио,
они се преда мном више не устежу.
12 Здесна руља на мене устаје;
клипове ми подмећу под ноге
и пут у пропаст за мене граде.
13 Моју стазу су разорили
и успели да ме упропасте,
а никог да ми помогне.
14 Надиру као кроз широк процеп,
преко развалина наваљују.
15 Ужаси ме преплављују.
Мој углед нестаде као ветар,
спокој ми се расплину као облак.
16 Сад се моја душа у мени растаче,
дани невоље ме зграбише.
17 Ноћ ми кости пробада,
бол изједајући не одлази на починак.
18 Великом силом одећу ми гужва,
као оковратник кошуље ме стеже.
19 У блато ме баца
и као прах и пепео постајем.
20 К теби вапијем, Боже, а ти не одговараш,
устајем, а ти ме не гледаш.
21 Окрутан си према мени постао,
силином своје руке на мене се обараш.
22 У ветар ме дижеш и на њему носиш,
олујним ветром ме ковитлаш.
23 Знам да ћеш ме у смрт одвести,
на место одређено свим живима.
24 Нико не диже руку на сломљенога
кад у својој муци вапије.
25 Зар нисам плакао над невољницима?
Зар ме није душа болела због убогога?
26 Кад сам се надао добру, дође зло,
кад сам ишчекивао светлост, дође тама.
27 Утроба ми кључа без престанка,
дани патње ме сусрећу.
28 Ходам црн, али не од сунца,
устајем на скупу и вапијем.
29 Шакалима сам постао брат,
нојевима друг.
30 Кожа ми је сва поцрнела,
тело ми врућица сажиже.
31 Лира ми је подешена за жалопојку,
а свирала за нарицање.
31 »Склопих савез са својим очима
да ниједну девојку не погледам пожудно.
2 Јер, шта је део човеков од Бога одозго,
какво му је наследство од Свесилнога са висина?
3 Зар није пропаст за покваренога,
несрећа за оне који чине злодела?
4 Зар он не види моје путеве
и не броји све моје кораке?
5 »Ако сам ходао у лажи
или ми је нога хитала за преваром
6 – нека ме Бог измери на кантару праведности,
и знаће да сам беспрекоран –
7 ако ми је корак скренуо са стазе,
ако ми се срце повело за очима,
ако су ми се руке укаљале,
8 нека онда други поједе што сам засејао,
нека моје изданке ишчупају из корена.
9 Ако ми је нека жена завела срце,
ако сам на вратима вребао на ближњега,
10 нека се онда моја жена пода другом,
нека онда с њом спавају други.
11 Јер, то би било срамотно дело,
грех који заслужује осуду.
12 Јер, то је огањ који сажиже до Авадона,
који би све моје усеве из корена ишчупао.
13 Ако сам слугама и слушкињама ускратио правду
кад су се на мене жалили,
14 шта ћу учинити кад Бог устане?
Шта ћу одговорити кад полажем рачун?
15 Зар ме није начинио у утроби мајчиној
исти Онај који је и њих саздао у материци?
16 Ако сам се оглушио на молбе сиромахâ
или дозволио да удовица очи исплаче,
17 ако сам јео залогај хлеба
а да га са сирочетом нисам поделио
18 – иако сам му од своје младости био као отац
и од свог рођења удовицу водио као пастир –
19 ако сам гледао неког како страда јер нема одеће
или убогога без покривача,
20 а да ме није од срца благосиљао
што сам га руном својих оваца угрејао,
21 ако сам на сироче подигао руку,
знајући да имам утицаја на суду,
22 нека ми плећка испадне из рамена,
нека ми се рука ишчупа из зглоба раменог.
23 Јер, зазирао сам од пропасти од Бога
и због величанства његовог нисам то чинио.
24 Ако сам се уздао у злато
или ако сам чистом злату рекао: ‚Сигурности моја‘,
25 ако сам се радовао свом великом богатству,
благу које сам својим рукама стекао,
26 ако сам гледао сунце у његовој блиставости
или месец како путује у свом сјају,
27 па ми је срце било потајно заведено
да им руком пошаљем пољубац,
28 и то би био злочин који заслужује осуду,
јер бих изневерио Бога на висини.
29 Ако сам се радовао несрећи свога непријатеља
или ликовао због невоље која га је снашла,
30 нисам својим устима дао да згреше
призивајући проклетство на његов живот;
31 ако људи из мог шатора никад нису рекли:
‚Коме он није дао меса да се наједе?‘
32 и ниједан дошљак није морао напољу да преноћи,
јер сам путнику увек отварао врата;
33 ако сам тајио свој грех као што то чине људи
у грудима кријући своју кривицу,
34 јер сам се толико плашио гомиле
и стрепео од презира братстава
да сам ћутао и нисам излазио на врата…
35 »О, кад би било неког да ме саслуша!
Ево, потписујем своју одбрану.
Нека ми Свесилни одговори,
нека мој тужитељ напише оптужницу.
36 На свом рамену бих је носио,
и ставио је на себе као круну.
37 Положио бих му рачун о свим корацима својим,
као кнез бих му приступио.
38 »Ако моја земља завапи против мене
и све њене бразде заплачу заједно,
39 ако сам њене плодове прождро не плативши
и ојадио душу њених закупаца,
40 место пшенице нека изникне трњак
и место јечма коров.«
Овим завршавају Јовове беседе.
Елихуове беседе
32 Тако она тројица престадоше да одговарају Јову јер је он у својим очима био праведан. 2 Али Елиху син Барахела Бузијца, из Рамовог братства, силно се наљути на Јова што је оправдавао себе, а не Бога. 3 А наљути се и на његова три пријатеља што нису знали шта да одговоре Јову, а ипак су га осуђивали. 4 Он сам се до тада уздржавао да одговори Јову јер су они били старији од њега. 5 Али, када је видео да она тројица више немају шта да кажу, наљути се. 6 Стога тада проговори Елиху син Барахела Бузијца и рече:
»Ја сам млад по годинама, а ви сте стари;
зато сам се бојажљиво устезао да вам покажем шта знам.
7 Мислио сам: Нека старост говори,
нека многе године покажу мудрост.
8 Али, дух у човеку, дах Свесилнога,
даје му умност.
9 Нису само стари мудри,
нити само времешни знају шта је правда.
10 Стога кажем: Саслушајте ме,
да и ја изложим своје знање.
11 Ето, чекао сам док сте говорили,
слушао како расуђујете.
Док сте тражили шта ћете рећи,
12 сву своју пажњу сам вам посветио.
Али, ниједан од вас није Јовове речи оповргао,
ни одговорио на његове тврдње.
13 Немојте да кажете: ‚Нашли смо мудрост;
нека га Бог разобличи, а не човек.‘
14 Али Јов није мени упутио своју беседу,
па му нећу вашим речима одговорити.
15 Смели су се и више немају шта да кажу,
речи им је понестало.
16 Зар још да чекам, сад кад они ћуте,
кад стоје, а не одговарају?
17 И ја ћу да кажем своје,
и ја ћу да изложим своје знање.
18 Јер, много тога имам да кажем,
дух ме на то тера изнутра.
19 Утроба ми је као вино без одушке,
као нова мешина хоће да се распрсне.
20 Говорићу и ја, да нађем олакшање,
отворићу уста и одговорити.
21 Ни према коме нећу бити пристрастан,
нити ћу било коме ласкати.
22 Јер, да сам вичан ласкању,
одмах би ме мој Творац уклонио.
33 »А сад, Јове, чуј моје речи,
обрати пажњу на све што ћу ти рећи.
2 Своја уста отварам,
језик ми обликује речи под непцем.
3 Речи ми навиру из праведног срца,
усне искрено изричу моје знање.
4 Дух Божији ме је створио,
дах Свесилнога дао ми је живот.
5 Одговори ми, дакле, ако умеш,
спреми се да ми се успротивиш.
6 Ево и ја сам пред Богом као и ти,
и ја сам од глине саздан.
7 Нећу те мучити страхом,
ни тешком руком те притискати.
8 »Али, ти си на моје уши рекао –
јасно сам чуо твоје речи:
9 ‚Чист сам и без греха;
недужан сам, нема кривице на мени.
10 А ипак је Бог на мени нашао ману,
за свог непријатеља ме сматра.
11 Ноге ми ставља у кладе,
све моје стазе будно надзире.‘
12 »Али, ево ја ти кажем: у томе ниси у праву,
јер Бог је већи од човека.
13 Зашто против њега износиш оптужбе
да ни на једну човечију реч не одговара?
14 Јер, Бог говори – једном овако, други пут онако –
али човек то не примећује.
15 Кроз снове, кроз ноћна виђења,
кад дубок сан обузме људе
док на свом лежају спавају,
16 он им на ухо говори
и претњама престрављује,
17 да би човека одвратио од његових дела
и сачувао га од охолости,
18 да би му душу спасао од гробне јаме
и живот од стреле[b].
19 Или га кажњава боловима на постељи
и непрестаним севањем у костима,
20 па се његовом бићу гади храна
и души његовој јело најукусније.
21 Тело му наочиглед копни,
а кости, некад покривене, огољене штрче.
22 Душа му се гробној јами примиче,
а његов живот гласницима смрти.
23 Али, ако се уз њега нађе анђео-посредник,
један од хиљаду,
да човеку каже шта је за њега добро,
24 да му се смилује и каже:
‚Поштеди га одласка у гробну јаму;
нашао сам откупнину за њега,‘
25 тело му се подмлади као у детета,
у дане своје младости се враћа.
26 Моли се Богу, и налази милост,
гледа му лице и кличе од радости.
Бог му његову праведност враћа.
27 Онда запева пред људима и каже:
‚Грешио сам и кварио оно што је исправно,
али не добих оно што сам заслужио.
28 Душу ми је откупио, да у гробну јаму не оде,
и мој живот светлост ће видети.‘
29 Да, Бог све то чини човеку
– два, па и три пута –
30 да би му душу одвратио од гробне јаме,
да би му засјала светлост живота.
31 »Пази, Јове, и саслушај ме,
ћути, а ја ћу говорити.
32 Ако имаш шта да кажеш, одговори ми;
говори, јер хоћу да те оправдам.
33 А ако немаш одговора, онда ме саслушај;
ћути, и мудрости ћу те поучити.«
34 Потом Елиху рече:
2 »Чујте моје речи, ви мудри,
саслушајте ме, ви учени.
3 Јер, ухо проверава речи
као што непце куша храну.
4 Сами за себе разаберимо шта је право,
заједно сазнајмо шта је добро.
5 Јов каже: ‚Недужан сам,
а Бог ми ускраћује правду.
6 Иако сам у праву, за лажова ме сматрају;
смртоносном стрелом сам прободен, иако нисам крив.‘
7 Који човек је као Јов,
који презир пије као воду?
8 Састаје се с онима који чине зло,
са опакима се дружи.
9 Јер он каже: ‚Никакве користи човеку
од тога што би да угоди Богу.‘
10 »Зато ме саслушајте, разумни људи.
Далеко је од Бога да би чинио зло,
од Свесилнога да би чинио неправду.
11 Он човеку враћа по његовим делима,
даје му према његовом владању.
12 Не, Бог никад не чини зло,
нити Свесилни искривљује правду.
13 Ко га је поставио над земљом?
Ко му је цео свет поверио?
14 Кад би одлучио да свој дух и дах повуче,
15 сва бића би пропала заједно
и човек би се у прах вратио.
16 »Ако си разуман, чуј ово,
саслушај шта ти говорим.
17 Може ли да влада онај ко мрзи правду?
Зар ћеш Праведнога и Силнога да осудиш?
18 Зар није он Онај који цару каже:
‚Ништаријо‘ и поглаварима: ‚Опаки‘,
19 који није пристрастан према кнежевима
и богатоме не даје предност над сиромахом,
јер сви су његово дело?
20 У један трен умиру, усред ноћи;
народ буде протресен и нестане;
без људске руке падају моћници.
21 Његове очи мотре на човечије путеве,
он сваки његов корак види.
22 Нема тог мрака ни сенке смрти
где би се злочинци сакрили.
23 Није на човеку да одређује
када ће ступити на суд пред Богом.
24 Бог без истраге сатире моћнике
и друге поставља на њихово место.
25 Он добро зна њихова дела,
па их ноћу обори и згази.
26 Кажњава их за њихову опакост
тамо где свако може да их види,
27 јер су престали да иду за њим
и занемарили све његове путеве.
28 Због њих је вапај сиромахов допро до њега
и он чује вапај потлачених.
29 Али, ако се и не огласи, ко може да га осуди?
Ако сакрије лице, ко може да га види?
А он је и над народом и над човеком
на исти начин,
30 да не завлада безбожник
па народ одведе у клопку.
31 Ако човек каже Богу:
‚Крив сам, али нећу више грешити.
32 Поучи ме оном што не видим;
ако сам чинио неправду,
више је нећу чинити.‘
33 Да ли ће ти узвратити по твојој вољи
кад ти његову одбијаш?
Ти треба да одлучиш, не ја;
зато испричај шта знаш.
34 Разумни људи и мудар човек који ме чује
рећи ће:
35 ‚Јов говори непромишљено,
у његовим речима нема разборитости.‘
36 О, кад би Јов био искушан до краја
зато што као грешници одговара!
37 Свом греху додаје побуну,
рукама презриво пљешће међу нама
и своје оптужбе против Бога умножава.«
35 Потом Елиху рече:
2 »Зар ти мислиш да је то праведно?
Говориш: ‚Бог ће ме оправдати.‘
3 А опет питаш: ‚Шта ми користи
и шта добијам ако не грешим?‘
4 Одговорићу на то теби
и твојим пријатељима с тобом.
5 Погледај небеса и види,
загледај се у облаке, онолико од тебе више.
6 Ако грешиш, шта си урадио Богу?
Ако је твојих греха много, да ли си му наудио?
7 Ако си праведан, шта му то дајеш
или шта то он прима из твоје руке?
8 Твоја опакост погађа само човека сличног теби,
твоја праведност само сину човечијем користи.
9 »Људи вапију због тешког тлачења,
траже избављење из руке силникâ.
10 Али нико не каже: ‚Где је Бог, мој Творац,
који ноћу даје песме,
11 који учи нас више него звери
и чини нас мудријима од птица?‘
12 Вапију, али он не одговара
због бахатости злих.
13 Не, Бог не слуша њихове празне речи,
Свесилни не мари за њих.
14 Па колико ће тек мање слушати тебе
кад кажеш да га не видиш,
да је твоја парница пред њим,
а да на њега мораш да чекаш,
15 и још да његов гнев не кажњава
и да он за твоје силно безумље не мари.
16 Тако Јов отвара уста за бесмислице
и непромишљено умножава речи.«
36 Потом Елиху настави:
2 »Стрпи се мало, па ћу ти показати
да се још штошта може рећи у прилог Богу.
3 Издалека ћу изнети своје знање
и доказати да је мој Творац праведан.
4 Заиста, моје речи нису лажне;
уз тебе је човек чије је знање савршено.
5 »Да, Бог је силан, али не презире,
силан је, али богат разумевањем.
6 Он не дâ опакоме да живи,
а невољницима чини по правди.
7 Са праведникâ не скида очи;
на престо их посађује уз цареве
да довека буду узвишени.
8 Али, ако су неки везани ланцима
и спутани конопцима невоље,
9 он им говори о њиховим делима,
о преступима које су учинили из бахатости.
10 Уши им отвара да чују опомену
и налаже им да се окрену од греха.
11 Ако га послушају и почну да му служе,
у благостању ће провести остатак својих дана
и своје године у задовољству.
12 Али, ако не послушају,
погинуће од стреле[c] и умрети у незнању.
13 А безбожници у срцу гаје љутњу;
кад их он окује, не вапију.
14 У цвету младости умиру,
међу храмским блудницима.
15 Али он невољника избавља у невољи
и отвара му уши у потлачености.
16 Он те из чељусти муке измамљује
на место пространо, безгранично,
и за трпезу те посађује пуну јела бираних.
17 А сад си под осудом опакога,
дограбиле су те осуда и правда.
18 Пази да те нико не заведе богатством,
не дај да велико мито учини да застраниш.
19 Зар ће ти богатство или људи од утицаја
средити да не будеш на муци?
20 Не жуди за ноћи,
кад људе одвлаче из њихових домова.
21 Пази се да не загазиш у грех,
јер чини се да ти је дражи од невоље.
22 Да, Бог је узвишен у својој сили.
Ко је учитељ као он?
23 Ко му је одредио пут,
или ко ће му рећи: ‚Погрешно си радио‘?
24 Сети се да величаш његово дело,
које су људи опевали.
25 Сав људски род га је видео,
човек га гледа издалека.
26 Да, Бог је велик, нама несхватљив.
Број његових година не може се докучити.
27 Он скупља капи воде
које се из кише у маглу претварају.
28 Из облака капљу
и обилато пљуште по људима.
29 Ко да разуме како су облаци разастрти,
како он грми из свога заклона?
30 Да, он своје муње расипа око себе
и дно мора покрива водом.
31 Јер, тако он влада народима,
дајући хране у изобиљу.
32 Муњом је напунио руке
и заповеда јој да удари.
33 Његов гром олују најављује,
а чак јој и говеда обзнањују долазак.
37 »Од тога ми дрхти срце
и хоће да искочи из груди.
2 Слушајте тутњаву гласа његовог,
грмљавину која му излази из уста.
3 Он муњу пушта испод целог неба
и до крајева земље је шаље.
4 Иза тога глас му затутњи –
то он грми гласом величанственим.
И више муње не зауздава
кад му се једном зачује глас.
5 Бог чудесно грми својим гласом,
велика дела чини, нама несхватљива.
6 Јер, он каже снегу: ‚Падни на земљу!‘
и пљуску кишном: ‚Запљушти силовито!‘
7 Он сваком човеку спутава руке
да сви људи његово дело упознају.
8 Звери одлазе у своје јазбине
и тамо налазе заклон.
9 Вихор долази са југа,
а студен од ветрова северних.
10 Лед настане од Божијег даха
и широке воде се заледе.
11 Он облаке пуни влагом
и својом муњом их пара.
12 По његовом налогу круже
да изврше што год им заповеди
на лицу целе земље.
13 Шаље их да казни људе
или да наводни земљу
или да покаже љубав.
14 Саслушај ово, Јове;
стани и осмотри Божија чудесна дела.
15 Знаш ли како Бог заповеда облацима
и чини да његова муња севне?
16 Знаш ли како висе мрачни облаци,
чудесна дела Онога који је савршен у знању?
17 Ти, који се куваш у својој одећи
кад се земља умири од јужног ветра,
18 зар можеш с њим да разапнеш небеса,
чврста као ливено огледало?
19 Реци нам шта треба да му кажемо;
у тами смо, па не знамо
како да изложимо свој случај.
20 Треба ли му рећи да ја хоћу да говорим?
Ко би тражио да га прогутају?
21 Сад нико не може да гледа у светлост
која блиста на небу пошто је ветар растерао облаке.
22 Са севера златан сјај долази –
Бог у страхотном величанству стиже.
23 Свесилни је ван нашег домашаја
и узвишен је у сили и правди;
у својој великој праведности никог не тлачи.
24 Зато га људи поштују.
Он не гледа оне који мисле да су мудри.«
ГОСПОД одговара Јову
38 Тада ГОСПОД одговори Јову из олује:
2 »Ко је овај што незналичким речима замрачује мој савет?
3 Утегни се као човек;
питаћу те, а ти ми одговори.
4 »Где си био кад сам постављао темеље земље?
Кажи, кад си тако паметан.
5 Ко јој је одредио мере? То ваљда знаш!
Ко је мерничко уже растегао преко ње?
6 На чему јој је смештено подножје
или ко јој је угаони камен поставио
7 док су јутарње звезде углас певале
и сви синови Божији клицали од радости?
8 »Ко је море затворио вратима
кад је наврло из утробе земљине,
9 кад сам га у облаке обукао
и у дубоку таму га повио,
10 кад сам му одредио међе
и наместио му гвоздене преворнице и врата,
11 кад сам рекао: ‚Довде можеш да дођеш, не даље;
овде је међа твојих таласа поносних‘?
12 »За свог живота, да ли си икад заповедао јутру
или зори показао где јој је место,
13 ухвативши земљу за ивице
и из ње истресавши све опаке?
14 Земља прима облик као глина под печатом,
а брда и долине стоје јој као набори на одећи.
15 Злима је ускраћена светлост
и сломљена им уздигнута рука.
16 »Да ли си ишао до изворâ мора
или ходао по закуцима океана[d]?
17 Да ли су ти показане двери смрти?
Да ли си двери сенке смрти видео?
18 Да ли си сагледао пространства земље?
Кажи, ако све то знаш.
19 »Који је пут до боравишта светлости?
Где станује тама?
20 Можеш ли до њиховог места да их одведеш?
Знаш ли стазе до њихових станишта?
21 Ма, знаш ти то, јер још тада си се родио!
Велик је број твојих дана!
22 »Да ли си ушао у спремишта снега
или видео спремишта грȁда
23 која држим за времена невоље,
за дане рата и боја?
24 Који је пут до места где се муња раздељује?
Где се ветар источни расипа по земљи?
25 Ко просеца јарак бујици
и стазу грмљавини,
26 да би киша пала на земљу ненастањену,
на пустињу где нема човека,
27 да напоји голу пустош,
да би у њој изникнула трава?
28 Има ли киша оца?
Ко је родитељ капи росе?
29 Из чије утробе излази лед?
Ко је родитељка мразу са небеса,
30 кад се воде стврдну као камен
и лед се хвата на површини океана[e]?
31 »Можеш ли свезати раскошне Влашиће
или развезати конопце Орионове?
32 Можеш ли у право време извести сазвежђа
или водити Медведа с његовим младима?
33 Да ли знаш небеске законе?
Зар можеш да им доделиш власт на земљи?
34 »Зар можеш да довикнеш до облака
и силном водом се покријеш?
35 Зар ти муње шаљеш, и оне иду,
и зар теби говоре: ‚Ево нас‘?
36 Ко је мудрошћу обдарио срце
и умности подарио уму?
37 Ко мудрошћу пребројава облаке?
Ко излива небеске мешине,
38 да се прашина згрудва
и грудве земље слепе?
39 »Зар ти ловиш плен лавици
и глад лавовима утољујеш
2 кад се шћућуре у свом брлогу
или кад вребају из грмља?
3 Ко гаврану набавља храну
кад му птићи вапију до Бога
и без хране тумарају унаоколо?
4 »Да ли знаш време кад се дивокоза кози?
Да ли гледаш кад кошута младе излеже?
5 Да ли бројиш колико месеци носе?
Да ли знаш у које време се омладе?
6 Шћућуре се и излегу своје младе,
и окончају им се порођајне муке.
7 Младунци им јачају и расту у дивљини;
оду од мајке и не враћају се.
8 »Ко је дивљем магарцу дао слободу?
Ко му је развезао споне?
9 Пустару сам му дао за дом
и слане равнице за постојбину.
10 Он се смеје градској вреви,
гоничев повик не чује.
11 Тумара брдима, својим пашњацима,
и било какво зеленило тражи.
12 »Зар ће дивљи биво пристати да ти буде слуга?
Зар ће крај твојих јасала преноћити?
13 Можеш ли га уздама задржати уз бразду?
Зар ће за тобом дрљати долове?
14 Можеш ли се ослонити на њега
јер му је снага велика?
Зар ћеш му тешке послове препустити?
15 Можеш ли се поуздати у њега
да ће ти вратити жито
и довући ти га на гумно?
16 »Нојева крила радосно лепршају,
иако нису као родина крила и перје.
17 Он полаже јаја на земљи
и оставља их да се греју у песку,
18 не марећи што их нога може згазити
или дивља животиња згњечити.
19 Он са својим птићима поступа грубо,
као да нису његови;
није га брига ако му је труд био узалуд,
20 јер га Бог није обдарио мудрошћу,
нити му је уделио умности.
21 Али, када крила рашири за трк,
смеје се коњу и јахачу.
22 »Зар ти дајеш снагу коњу?
Зар му ти врат украшаваш гривом?
23 Зар ти чиниш да скаче као скакавац,
да страх утерује поносним фрктањем?
24 Копитом жестоко удара, радујући се у својој снази,
и у окршај јури.
25 Смеје се страху, ничег се не боји,
пред мачем не узмиче.
26 На сапима му тоболац звекеће
и блиставо копље и сулица.
27 У махнитом узбуђењу земљу раскопава;
не може да стоји мирно кад се овнујски рог огласи.
28 На звук рога зафркће: ‚Ха!‘
Издалека већ нањуши мирис битке
и вику заповедникâ и бојни поклич чује.
29 »Зар кобац помоћу твоје мудрости лети
и према југу шири крила?
30 Зар орао по твом налогу лети ка висовима
и на високом месту гнездо свија?
31 На литици станује и на њој ноћи,
хридина му је тврђава.
32 Одатле вреба на своју храну,
очи му је надалеко опазе.
33 Птићи му се крвљу госте,
и где год шта угине, ето и њега.«
34 Онда ГОСПОД рече Јову:
35 »Зар ће исправљати Свесилнога
онај ко се с њим препире?
Нека одговори Богу онај ко га оптужује!«
36 А Јов одговори ГОСПОДУ:
37 »Да, недостојан сам – како да ти одговорим?
Руку стављам преко уста.
38 Говорио сам једном, нећу више одговарати,
двапут, али више нећу.«
40 Онда ГОСПОД рече Јову из олује:
2 »Утегни се као човек;
питаћу те, а ти ми одговори.
3 Зар би и моју правду хтео да порекнеш?
Зар би мене осудио да себе оправдаш?
4 Зар ти је рука као Божија
и зар ти глас грми као његов?
5 Окити се онда славом и сјајем
и у част и величанство се обуци.
6 Излиј жестину своје срџбе,
погледај сваког охолог и обори га,
7 погледај сваког надменог и унизи га,
опаке сатри на месту.
8 Све их заједно у прашину закопај,
у гробу им стави повез на лице.
9 Тада ћу ти и ја признати
да твоја десница може да те спасе.
10 »Погледај бехемота,
кога сам створио заједно с тобом.
Травом се храни као во,
11 а види колика му је снага у слабинама,
колика сила у мишићима трбушним!
12 Реп му се њише као кедар,
жиле му на бедрима чврсто преплетене.
13 Кости су му цеви бронзане,
удови као гвоздене полуге.
14 Он је првенац међу Божијим делима,
његов Творац с мачем му прилази.
15 Храну му доносе брегови,
где се све дивље звери играју.
16 Он под лотосом лежи,
међу мочварном трском сакривен.
17 Лотоси га сенком заклањају,
окружују га тополе поточне.
18 Кад река набуја, он се не плаши,
безбрижан је и да му Јордан јурне у губицу.
19 Може ли га неко ухватити за очи
или му замку провући кроз њушку?
20 Можеш ли левијатана извући удицом
или му језик везати ужетом?
21 Можеш ли му уже провући кроз ноздрве
или му чељуст пробости куком?
22 Зар ће те он молити за милост?
Зар ће ти умилним речима говорити?
23 Зар ће с тобом склопити савез
да га узмеш за слугу довека?
24 Можеш ли се с њим играти као с птицом
или га на узици водити да своје кћери забавиш?
25 Зар ће се прекупци ценкати за њега?
Зар ће га разделити међу трговцима?
26 Можеш ли му кожу избости копљима
или главу оствама?
27 Дигнеш ли руку на њега,
нећеш више на бој помишљати!
28 Залудна је нада да се може надвладати;
већ сâм поглед на њега човека обара.
41 »Нико није срчан толико да га раздражи.
Па ко онда мени да се супротстави?
2 Ко је то икад мени дошао,
па сам му платио да се нагодимо?
Све под небом мени припада.
3 Нећу ћутати о његовим удовима,
о силној снази и лепоти стаса.
4 Ко може горњу одећу да му свуче?
Ко ће двоструки оклоп да му пробије?
5 Ко сме врата губице његове да отвори,
окружена зубима застрашујућим?
6 На леђима му низови штитова,
једних уз друге чврсто приљубљених;
7 тако су близу један другом
да ни ваздух између њих не пролази.
8 Чврсто су један с другим спојени,
један уз другог приања и не могу се раздвојити.
9 Када кине, светлост из њега севне;
очи су му као зраци зоре.
10 Из уста му буктиње пламте,
огњене варнице из њих фрцају.
11 Из ноздрва му дим куља
као из лонца на ватри трском наложеној.
12 Његов дах угљевље запали
и пламен му из уста сукља.
13 Силна снага лежи му у врату,
а пред њим страх иде.
14 Набори на месу чврсто су му спојени,
сливени и непомерљиви.
15 Груди су му тврде као стена,
тврде као доњи жрвањ.
16 Кад се дигне, богови се престраве,
сметени од његових удараца разорних.
17 Мач га дохвати, али се одбије,
а тако и копље, стрела и сулица.
18 Њему је гвожђе као слама,
бронза као труло дрво.
19 Стреле га не терају у бекство,
као стрњика му је камење из праћке.
20 Он тољаге сматра стрњиком,
смеје се фијукању копља.
21 Одоздо му црепови назубљени,
који у блату траг као од млатила остављају.
22 Под њим дубине ускључају као лонац
и море се запени као помаст у котлу.
23 За собом светлуцаву бразду оставља
– човек би помислио да је океан[f] оседео.
24 Ништа на земљи није му равно,
створењу неустрашивом.
25 Он свисока гледа на све надмене;
он је цар над свим охолима.«
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International