Bible in 90 Days

¹² Јосиф му рече: „Ово је значење сна: три младице су три дана. ¹³ За три дана ће ти фараон подићи главу и вратиће те у твоју службу, па ћеш опет стављати пехар у фараонову руку као кад си био његов пехарник. ¹⁴ Сети ме се кад ти крене на добро; буди, молим те, тако љубазан да ме споменеш фараону и извучеш ме из ове тамнице. ¹⁵ Ја сам, у ствари, силом био одведен из земље Јевреја, а ни овде нисам учинио ништа за шта би ме стрпали у ову тамницу.“

¹⁶ Кад је главни пекар видео да је Јосиф добро протумачио сан, рекао је Јосифу: „И ја сам уснио сан: на глави ми је било три кошаре белог пецива. ¹⁷ У горњој кошари је било свакојаког пецива за фараона, али су га птице јеле из кошаре на мојој глави.“ ¹⁸ Јосиф му одговори: „Ово је тумачење сна: три кошаре су три дана. ¹⁹ Након три дана фараон ће ти одрубити главу; обесиће те на дрво, па ће птице јести месо с тебе.“

²⁰ Тако се и деси; трећега дана је био фараонов рођендан, и он приреди гозбу за све његове дворане. Главног пехарника и главног пекара је довео из тамнице пред своје дворане. ²¹ Главног пехарника је вратио у његову пехарничку службу, те је поново стављао пехар у фараонову руку, ²² а главног пекара је обесио – по тумачењу које им је дао Јосиф. ²³ Међутим, главни пехарник се није сетио Јосифа. Заборавио га је.

Јосиф тумачи фараонове сне

41 После две пуне године фараон је сањао: и гле, стоји он крај Нила. ² Уто изађе из Нила седам лепих и дебелих крава. Пасле су међу трском. ³ Међутим, из Нила за њима изађе седам других крава, ружних и мршавих, те стану уз оне краве на обали Нила. ⁴ Тада оне ружне и мршаве краве прождру оних седам лепих и дебелих крава. Тог часа се фараон пробудио.

⁵ Кад је заспао, уснио је други сан: и гле, седам пуних и једрих класова израсту на једној стабљици. ⁶ Но, одједном изникне за њима седам других класова, штурих и опаљених источним ветром. ⁷ Тада оних седам штурих класова прождру оних седам једрих и пуних класова. Фараон се пробудио, али је схватио да је и то био сан.

⁸ Ујутро је фараон био узнемирен, па је позвао све египатске гатаре и мудраце. Фараон им је испричао своје снове, али нико му их није могао протумачити. ⁹ Тада главни пехарник рече фараону: „Сетих се данас мојих погрешака ¹⁰ кад се оно фараон разљутио на своје слуге, па је бацио мене и главног пекара у притвор, у кући заповедника телесне страже. ¹¹ Једне ноћи смо обојица уснули по сан, и сваки сан је имао своје значење. ¹² Тамо је са нама био један младић, Јеврејин, роб заповедника главне страже. Ми смо му испричали наше снове, а он је протумачио и мој и његов сан. ¹³ Десило се баш онако како нам их је протумачио; ја сам био враћен у службу, а онога су обесили.“

¹⁴ Фараон одмах пошаље по Јосифа, те су га журно извели из тамнице. Након што се обријао и обукао нову одећу, изашао је пред фараона. ¹⁵ Фараон рече Јосифу: „Уснио сам сан, али га нико не може протумачити. Чуо сам да се прича о теби да можеш да протумачиш сан чим га чујеш.“ ¹⁶ Јосиф одговори: „Ја не могу, али ће Бог дати одговор фараону који ће га умирити.“ ¹⁷ Фараон рече Јосифу: „Сањао сам да стојим на обали реке Нил, ¹⁸ кадли из Нила изађе седам дебелих и лепих крава. Пасле су међу трском. ¹⁹ Али тада за њима изађе седам других крава, јадних, мршавих и веома ружних. У целој египатској земљи нисам видео тако ружних крава. ²⁰ Тада те мршаве и јадне краве прождру оних првих седам дебелих крава. ²¹ Но, иако су их прогутале, није се примећивало да су им у трбуху; изгледале су јадно као и пре. У тај час се пробудим. ²² Затим сам у сну видео како је на једној стабљици израсло седам класова, пуних и једрих. ²³ Али после њих израсте седам сувих, штурих и источним ветром опаљених класова. ²⁴ Ти штури класови прождру оних седам добрих класова. Испричао сам ово и гатарима, али нико није знао да ми одговори.“

²⁵ Јосиф рече фараону: „Фараонови снови су, у ствари, један сан: Бог ти је објавио шта ће учинити. ²⁶ Седам лепих крава седам су година, као што су и седам пуних класова седам година; то је, дакле, само један сан. ²⁷ Седам мршавих и јадних крава које су изашле после њих, као и оних седам сувих, штурих и источним ветром опаљених класова, су такође седам година. То су седам година глади. ²⁸ То је оно што сам већ рекао фараону: Бог му је објавио шта ће учинити. ²⁹ Долази, ево, седам година великог обиља за цео Египат. ³⁰ После њих ће доћи седам година глади када ће се заборавити све изобиље у Египту, јер ће глад опустошити земљу. ³¹ Због глади која ће уследити, нико се неће сећати обиља у земљи; глад ће, наиме, бити веома тешка. ³² А то што се фараонов сан поновио, значи да се Бог чврсто одлучио на то и да ће то убрзо и учинити. ³³ Зато нека сад фараон потражи разборитог и мудрог човека, па нека га постави над египатском земљом. ³⁴ Нека фараон још постави надгледнике над Египтом да прикупљају петину од летине у Египту током седам година обиља. ³⁵ Нека прикупљају сву храну током оних седам година које долазе, те нека по фараоновом овлашћењу складиште жито по градовима и чувају га за храну. ³⁶ Та храна нека служи као залиха за земљу током седам година глади која ће задесити Египат, тако да земља не би пропала због глади.“

Јосифово уздизање

³⁷ Јосифов одговор се свидео фараону и свим његовим дворанима. ³⁸ Тада фараон рече својим дворанима: „Зар можемо наћи човека као што је он, човека у коме је Дух Божији?“ ³⁹ Затим фараон рече Јосифу: „Будући да ти је Бог обзнанио све ово, нема никог ко је тако разборит и мудар као што си ти. ⁴⁰ Ти ћеш бити надгледник мога дома, те ће се сав мој народ покоравати твојим наредбама. Једино ћу ја, који сам на престолу, имати већу власт од тебе. ⁴¹ Ево, постављам те над целом египатском земљом“ – рече фараон. ⁴² Тада је фараон скинуо печатни прстен са своје руке и ставио га на Јосифов прст. Затим га је обукао у рухо од најбољег лана, а око врата му је ставио златан ланац. ⁴³ Још је наредио да га провезу кочијама као његовог заменика, а пред њим су узвикивали: „На колена!“ Тако га је поставио над целим Египтом. ⁴⁴ Уз то му фараон рече: „Ја сам фараон, нико у целом Египту не сме да макне руку или ногу без твог одобрења.“ ⁴⁵ Фараон је Јосифа назвао Сафнат-Панеах и дао му за жену Асенету, ћерку Поти-Фере, свештеника из Она. Тако је Јосиф добио власт над Египтом.

⁴⁶ Јосифу је било тридесет година кад је ступио у службу фараона, египатског цара. Отишавши од фараона, Јосиф је обишао целу египатску земљу. ⁴⁷ Током седам родних година земља је обилно рађала. ⁴⁸ У тих седам година обиља које су настале у Египту, Јосиф је прикупљао сваку врсту хране и складиштио је по градовима. Летину са околних поља је смештао у сваки град. ⁴⁹ Жита које је Јосиф прикупио било је много као песка у мору, тако да га је престао мерити; није му, наиме, било мере.

⁵⁰ Пре него што су наступиле године глади, Јосифу су се родила два сина које му је родила Асенета, ћерка Поти-Фере, свештеника у Ону. ⁵¹ Јосиф је своме првенцу дао име „Манасија“^[a], јер је рекао: „Бог ми је дао да заборавим сву своју муку и сву родбину у дому свога оца.“ ⁵² Другога је назвао „Јефрем“^[b], рекавши: „Бог ме је учинио родним у земљи моје патње.“

⁵³ Кад се навршило оних седам година обиља које су настале у Египту, ⁵⁴ почеле су да наступају године глади, баш како је Јосиф и рекао. У свим земљама је било глади, али је у целом Египту било хлеба. ⁵⁵ А кад је глад задесила и Египат, народ завапи фараону за хлеб. Тада фараон рече свим Египћанима: „Идите к Јосифу и учините како вам он каже!“ ⁵⁶ Настала је глад по целој земљи. И пошто је завладала жестока глад у целом Египту, Јосиф је отворио сва складишта, па је продавао жито Египћанима. ⁵⁷ Цели свет је долазио Јосифу у Египат да купује жито, јер је глад била жестока по целом свету.

Јосифова браћа долазе у Египат

42 Кад је Јаков видео да има жита у Египту, рекао је својим синовима: „Шта се ту згледате? ² Чуо сам, ево, да има жита у Египту. Сиђите тамо и купите нам га оданде, да останемо на животу и не помремо.“ ³ Тако десеторица Јосифове браће сиђу да купе жито у Египту. ⁴ Јаков није слао Јосифовог брата Венијамина с његовом браћом, мислећи да би му се могла десити каква несрећа. ⁵ Синови Израиљеви су били међу онима који су дошли да купе жито, јер је глад владала и у хананској земљи.

⁶ Јосиф, који је био намесник над земљом, продавао је жито целом народу у земљи. Дођу тако и Јосифова браћа и поклоне му се лицем до земље. ⁷ Јосиф је препознао своју браћу чим их је видео, али се према њима држао као странац, те им се оштро обратио: „Одакле сте дошли?“ Они одговоре: „Из хананске земље, дошли смо да купимо храну.“ ⁸ Јосиф је, наиме, препознао своју браћу, али они њега нису препознали. ⁹ Тада се Јосиф сетио својих снова које је сањао о њима, па им је рекао: „Ви сте уходе! Дошли сте да извидите где је земља најслабија.“ ¹⁰ Они одговорише: „Не, господару! Твоје слуге су дошле да купе хране. ¹¹ Сви ми смо синови једног човека. Твоје слуге су поштени људи, а не уходе.“ ¹² „Не, него сте уходе – тврдио је Јосиф. Дошли сте да извидите где је земља најслабија.“ ¹³ Али они му рекоше: „Нас, твојих слугу, било је дванаесторо браће. Синови смо једног човека у хананској земљи. Ено, најмлађи је сад с нашим оцем, а једнога више нема.“ ¹⁴ Но, Јосиф им је поново рекао: „Онако је како сам рекао: ви сте уходе!“ ¹⁵ Овако ћу вас проверити: „Тако ми фараона, нећете отићи одавде ако овамо не дође ваш најмлађи брат. ¹⁶ Пошаљите једног од вас да доведе вашег брата. Ви остали ћете остати у притвору и бити испитани да се провери да ли говорите истину или не. Иначе, тако ми фараона, ви сте уходе.“ ¹⁷ Потом их је бацио у затвор на три дана. ¹⁸ Трећег дана им је рекао: „Ја сам човек који се боји Бога. Зато учините ово што кажем и остаћете у животу. ¹⁹ Ако сте поштени, нека један од вас браће остане у затвору. Ви остали идите и однесите жито својим изгладнелим породицама. ²⁰ Потом доведите свог најмлађег брата, да се потврди истинитост ваших речи, те да не умрете.“ Тако су и учинили.

²¹ Они, затим, рекоше један другоме: „Заиста смо криви због нашег брата. Гледали смо његову патњу док нас је молио за милост, али га нисмо слушали. Зато нас је и снашла ова невоља.“ ²² Рувим им одврати: „Нисам ли вам рекао: ’Не огрешујте се о дечака!’? Али ви ме нисте слушали. Ево, сад се тражи одговорност за његову крв!“

²³ Они нису знали да их Јосиф разуме, јер је говорио с њима преко преводиоца. ²⁴ Тада се Јосиф удаљио од њих и заплакао. Кад се вратио, поново је разговарао с њима. Онда је издвојио Симеуна између њих и наредио да га свежу на њихове очи. ²⁵ Јосиф је, потом, наредио да им напуне жито у вреће, да им се врати њихов новац у вреће, свакоме посебно, те да им се да̂ храна за пут. Тако им је и било учињено. ²⁶ Натоваре они тако жито на своје магарце и оду. ²⁷ Но, у преноћишту, један од њих отвори своју врећу да нахрани свог магарца и угледа свој новац како одозго стоји у врећи. ²⁸ Тада овај рече својој браћи: „Мој новац је враћен! Ево, ту је у мојој врећи!“ Њима се одузме срце. Тресући се, питали су један другога: „Шта нам је то Бог урадио?“

²⁹ Кад су дошли к своме оцу Јакову у Ханан, испричали су му све што им се десило. Рекли су му: ³⁰ „Човек који је господар земље је грубо говорио с нама и оптужио нас да смо уходе. ³¹ Али ми смо му рекли: ’Поштени смо, нисмо уходе. ³² Било нас је дванаесторо браће; синови смо једног оца. Једнога више нема, а најмлађи је сад са оцем у Ханану.’ ³³ Тада нам је тај човек, господар земље, рекао: ’Овако ћу знати да сте поштени: оставите једног брата ту са мном, а ви остали узмите жито за ваше изгладнеле породице, па идите. ³⁴ Затим доведите свог најмлађег брата, па ћу знати да нисте уходе, него поштени људи. Тада ћу вам вратити вашег брата, па ћете моћи да тргујете^[c] по земљи.’“

³⁵ Али док су празнили своје вреће, сваки од њих у својој врећи нађе своју кесу са новцем. Кад су они и њихов отац угледали кесе са новцем, уплашили су се. ³⁶ „Остављате ме без деце! – рече им њихов отац Јаков. Јосифа нема, Симеуна нема, а сад и Венијамина хоћете да одведете. Све се уротило против мене!“

³⁷ Тада Рувим рече своме оцу: „Можеш да усмртиш моја два сина ако ти га не доведем натраг. Повери га мени и ја ћу ти га вратити.“ ³⁸ Али Јаков рече: „Неће мој син сићи с вама! Његов брат је мртав, и он је остао са̂м. Ако би му се десила несрећа на путу на који полазите, онда бисте моју седу главу у тузи свалили у Свет мртвих.“

Јосифова браћа се враћају у Египат с Венијамином

43 Владала је жестока глад у земљи. ² Кад су појели жито које су донели из Египта, рече им њихов отац: „Идите и купите нам мало жита.“

³ Јуда му на то рече: „Онај човек нас је изричито упозорио: ’Не излазите ми на очи ако ваш брат не буде с вама.’ ⁴ Ако си спреман да пошаљеш нашег брата с нама, ми ћемо сићи и купићемо ти хране. ⁵ А ако нећеш да га пошаљеш, ни ми нећемо ићи, јер нам је онај човек рекао: ’Не излазите ми на очи ако ваш брат не буде са вама.’“

⁶ Израиљ им рече: „Зашто сте ми нанели бол рекавши том човеку да имате још једног брата?“

⁷ Они му одговорише: „Тај човек нас је помно испитивао о нама и о нашој породици. Питао је: ’Да ли вам је отац још увек жив? Имате ли још којег брата?’ Ми смо му одговорили на питања. Како смо могли знати да ће рећи: ’Доведите свога брата’?“

⁸ Тада Јуда рече своме оцу, Израиљу: „Пошаљи дечака са мном, па да се спремимо и идемо, да останемо на животу и не помремо – ни ми, ни ти, ни наша деца. ⁹ Ја јамчим за њега; мене сматрај одговорним за њега. Ако га не вратим теби и не поставим га пред тебе, нека сам ти крив до века. ¹⁰ Да нисмо толико оклевали, до сад бисмо се већ два пута вратили.“

¹¹ Њихов отац, Израиљ, им рече: „Кад је тако, нека буде. Али, учините ово: понесите у своје торбе најбоље производе земље па однесите на дар оном човеку: мало мелема, мало меда и зачина, те нешто смирне, пистације и бадема. ¹² Са собом понесите и двоструко више новца, јер морате вратити новац који је стављен одозго у ваше вреће. Можда је била грешка. ¹³ Поведите и свога брата, па се спремите и вратите се оном човеку. ¹⁴ Нека Бог Свемоћни учини да вам се онај човек смилује, те вам пусти и другог брата и Венијамина. А ако треба да останем без деце, нека останем.“

¹⁵ Тако они узму дар и двоструко више новца, те поведу Венијамина. Онда се спреме и оду у Египат, па ступе пред Јосифа. ¹⁶ Кад их је Јосиф видео са Венијамином, рекао је управитељу свога дома: „Одведи ове људе у кућу, а потом закољи једно живинче и приготови га, јер ће они обедовати са мном у подне.“

¹⁷ Слуга учини како му је Јосиф рекао, те их је одвео у Јосифову кућу. ¹⁸ Људи су се уплашили кад су били доведени у Јосифову кућу. Мислили су: „Доведени смо овде због новца који нам се нашао у врећама први пут. Сада ће нас напасти и свладати, па ће нас узети за робове заједно с нашим магарцима.“

¹⁹ Кад су били на улазу у кућу, они приступе управитељу Јосифовог дома и ²⁰ обрате му се: „О, господару! Ми смо ту већ једном долазили да купимо хране. ²¹ Али кад смо дошли у преноћиште, отворили смо наше вреће и тамо је био наш новац. Сваки од нас је, у својој врећи, одозго, затекао свој новац, исту своту. Ево, донели смо га са собом. ²² Са собом смо понели још новца да купимо хране. Не знамо ко нам је ставио новац у наше вреће.“

²³ „Будите спокојни! – рече им управитељ. Не плашите се! Ваш Бог и Бог вашег оца је ставио благо у ваше вреће. Ваш новац је стигао к мени.“ Потом им је извео Симеуна.

²⁴ Кад их је довео у Јосифову кућу, управитељ им је дао воде да оперу ноге, а њиховим магарцима је дао храну. ²⁵ Затим су припремили дар да дочекају Јосифа кад стигне у подне, јер су чули да ће тамо ручати.

²⁶ Кад је Јосиф дошао у кућу, они му донесу дарове који су понели са собом и поклоне му се до земље. ²⁷ Јосиф их је упитао за здравље, и наставио: „А је ли здрав ваш стари отац о коме сте ми говорили? Да ли је још жив?“

²⁸ „Твој слуга, наш отац, још увек је жив и у добром је здрављу“ – одговоре они и дубоко му се поклоне. ²⁹ Подигавши поглед, Јосиф опази свога брата Венијамина, сина своје мајке, па упита: „Да ли је ово ваш најмлађи брат о коме сте ми причали?“ Онда дода: „Нека ти Бог подари милост, сине мој!“ ³⁰ Јосиф се од самилости потресао видевши свога брата, па је журно изашао напоље тражећи где да се исплаче. Ушао је у једну собу и тамо се исплакао.

³¹ Онда се умио и изашао. Сабравши се, наредио је: „Нека се послужи ручак!“

³² Јосифу су служили ручак одвојено, њима су служили одвојено, и Египћанима који су јели с њима су такође служили одвојено. Египћани, наиме, не једу са Јеврејима, јер је то за њих одвратно. ³³ Пред њим су седели по својој старости, од прворођенца до најмлађег, на шта су се они гледали у чуду. ³⁴ Оброци су им се доносили с његовог стола. Међутим, Венијаминов обед је био пет пута већи. Тако су пили и гостили се с њим.

Последње искушење

44 Јосиф нареди управитељу свога дома: „Напуни вреће ових људи храном онолико колико могу понети, а новац свакога од њих стави одозго у његову врећу. ² А мој пехар, онај сребрни пехар, стави одозго у врећу најмлађега заједно с његовим новцем за жито.“ Управитељ учини онако како му је Јосиф рекао.

³ Кад је свануло јутро, отпремили су људе и њихове магарце. ⁴ Они још нису били отишли далеко од града, кад Јосиф рече управитељу свога дома: „Устани и пођи за оним људима. Кад их стигнеш, реци им: ’Зашто узвраћате зло за добро? ⁵ Зар да украдете пехар из ког мој господар пије^[d] и из ког чита будућност? Учинили сте зло!’“

⁶ Кад их је стигао, рекао им је те речи. ⁷ Они му рекоше: „Зашто мој господар говори такве речи? Далеко било од твојих слугу да учине такву ствар! ⁸ Чак и новац који смо нашли одозго у нашим врећама смо ти вратили из хананске земље. Како бисмо, онда, могли да украдемо сребро или злато из куће твога господара? ⁹ А ако код неког од твојих слугу нађеш оно што припада твоме господару, тај ће умрети, а ми остали ћемо постати робови твоме господару.“

¹⁰ „У реду, нека буде како сте рекли – сложио се управитељ. Ипак, само онај код кога се пронађе пехар ће ми бити роб. Ви остали ћете бити без кривице.“

¹¹ Брже-боље су спустили своје вреће на земљу, те је сваки од њих отворио своју. ¹² Управитељ је претраживао од најстаријег па до најмлађег. Пехар је пронађен у Венијаминовој врећи. ¹³ На то они раздеру своју одећу. Онда сваки натовари свог магарца, па се врате у град.

¹⁴ Јосиф је још био тамо кад су Јуда и његова браћа стигла. Они се баце пред њим на земљу. ¹⁵ Јосиф им рече: „Шта сте то учинили? Зар нисте знали да човек као ја открива будућност?“

¹⁶ Јуда одговори: „Шта можемо рећи моме господару? Шта да кажемо? Чиме да се оправдамо? Бог је открио кривицу твојих слугу. Ево нас, робови смо мога господара, и ми и онај код кога је пехар нађен.“

¹⁷ „Далеко било од мене да учиним тако нешто! – рече Јосиф. Само онај код кога је пехар нађен ће бити мој роб. Ви остали се мирно вратите своме оцу.“

¹⁸ Јуда му је тада приступио и рекао: „Мој господару, дозволи своме слузи да ти се обрати. Не гневи се на твога слугу, јер ти си као фараон. ¹⁹ Мој господар је питао своје слуге: ’Имате ли оца или брата?’ ²⁰ А ми смо одговорили моме господару: ’Имамо старог оца и брата који се родио оцу под старост. Тај је најмлађи. Његов прави брат је умро, тако да је он једини остао од своје мајке. Отац га много воли.’

²¹ Ти си затим рекао: ’Доведите га к мени да га видим својим очима!’ ²² А ми смо ти одговорили: ’Дечак не може да напусти оца; ако га остави, отац ће умрети.’ ²³ Али ти си рекао својим слугама: ’Ако ваш најмлађи брат не дође с вама, не излазите ми на очи.’ ²⁴ Кад смо се вратили твоме слузи, нашем оцу, пренели смо му речи мога господара.

²⁵ На то је наш отац рекао: ’Вратите се и купите нам нешто хране.’ ²⁶ Ми смо му рекли: ’Не можемо да идемо тамо. Ићи ћемо само ако наш најмлађи брат пође с нама. Ако он не буде био с нама, том човеку нећемо моћи да изађемо на очи.’

²⁷ Твој слуга, наш отац, нам је тада рекао: ’Ви знате да ми је моја жена родила два сина. ²⁸ Један ме је већ напустио. Тада сам мислио: сигурно је растргнут! Од тада га више нисам видео. ²⁹ Ако и овога одведете од мене, те и њега задеси несрећа, с тугом ћете свалити моју седу главу у Свет мртвих.’

³⁰ Стога, ако дечак не буде с нама кад се вратим твоме слузи, моме оцу – коме је дечак толико прирастао срцу – ³¹ пресвиснуће кад види да дечака нема са нама. Тако ће твоје слуге с тугом свалити у Свет мртвих седу главу твога слуге, нашег оца. ³² А ја, твој слуга, јемчио сам свом оцу за младића, рекавши: ’Ако ти га не доведем, нек будем крив своме оцу до века!’

³³ Зато те молим да твој слуга остане као роб код мога господара уместо дечака, а дечак нека се врати са својом браћом. ³⁴ Јер, како да пођем горе своме оцу ако дечак не буде са мном? Не бих могао да гледам јад који би схрвао мога оца.“

Јосиф открива себе браћи

45 Јосиф није могао више да се уздржава пред својим слугама, па је повикао: „Нека сви изађу!“ Пошто нико од његових људи није остао с њим, Јосиф се открио својој браћи. ² Тада је гласно заплакао, тако да су га и Египћани чули. Чак је и фараонов дом дочуо за то.

³ „Ја сам Јосиф! – рекао је својој браћи. Је ли мој отац заиста још жив?“ Његова браћа нису могла да одговоре своме брату; били су потпуно уплашени пред њим. ⁴ Јосиф је затим рекао својој браћи: „Приђите к мени.“ Кад су пришли, рекао им је: „Ја сам ваш брат, Јосиф, кога сте продали у Египат. ⁵ Но, сада се немојте жалостити и гневити на себе што сте ме продали овде. Бог ме је, наиме, послао пред вама да вас одржи у животу. ⁶ Већ су две године од како је глад у земљи, а још пет година неће бити ни орања ни жетве. ⁷ Бог ме је послао пред вама да вам сачувам потомство на земљи и да вас одржим у животу великим избављењем.^[e]

⁸ Стога, нисте ме ви овде послали, него Бог. Он ме је поставио фараону за главног саветника, за управитеља целог његовог дома, те за господара над целим Египтом. ⁹ Зато се брзо вратите моме оцу, па му реците: ’Твој син Јосиф ти поручује: Бог ме је поставио за господара над целим Египтом. Зато дођи к мени, не оклевај! ¹⁰ Настанићеш се у крају Госену, па ћеш ми бити близу: ти, твоји синови, твоји унуци, твоје овце и говеда, и сва твоја имовина. ¹¹ Ја ћу се тамо бринути за тебе, јер глад ће трајати још пет година. Тако нећеш гладовати ни ти, ни твоја породица нити стока што ти припада.’ ¹² Ево, видите и својим очима, као што види и мој брат Венијамин, да сам то ја који вам говорим. ¹³ Испричајте оцу о свој мојој слави у Египту и о свему што сте видели. Пожурите и доведите овамо мога оца!“

¹⁴ Онда је пао своме брату Венијамину око врата и заплакао. Венијамин је такође плакао загрливши Јосифа. ¹⁵ Потом је плачући изљубио и сву осталу браћу. После тога су браћа разговарала.

¹⁶ Вест се прочула и на фараоновом двору: „Дошла су Јосифова браћа!“ То је било драго фараону и његовим дворанима. ¹⁷ Фараон рече Јосифу: „Реци својој браћи овако: ’Натоварите вашу стоку и идите у хананску земљу, ¹⁸ па поведите свога оца и вратите се к мени. Ја ћу вам дати најбољу земљу у Египту, па ћете се хранити од обиља земље.’ ¹⁹ Ти надаље нареди: ’Учините ово: узмите кола из египатске земље за вашу децу и за ваше жене, поведите свога оца и дођите овамо. ²⁰ Не жалите за својом имовином, јер вама припада најбоља земља у Египту.’“

²¹ Синови Израиљеви тако и учине. По фараоновој наредби им је дао кола и храну за пут. ²² Свакоме од њих је дао нову одећу, а Венијамину је дао три стотине сребрњака и пет пари нове одеће. ²³ А своме оцу је послао десет магараца натоварених најбољим производима Египта, те десет магарица натоварених житом, хлебом и намирницама оцу за пут. ²⁴ Затим је послао своју браћу. Док су одлазили, рекао им је: „Не свађајте^[f] се путем!“

²⁵ Пођу они тако горе из Египта и дођу своме оцу Јакову у Ханан. ²⁶ Затим га известе: „Јосиф је још увек жив! Шта више, он је владар над целом египатском земљом.“ Јакову се следило срце; није могао да им поверује. ²⁷ Али кад су му пренели све што им је Јосиф рекао и кад је видео кола која је Јосиф послао да га довезу, живнуо је дух њиховог оца Јакова. ²⁸ Тада Израиљ рече: „То је довољно! Мој син, Јосиф, је још увек жив! Отићи ћу да га видим пре него што умрем.“

Јаков одлази у Египат

46 Тако се Израиљ дао на пут са свом својом имовином. Кад је дошао у Вир-Савеју, принео је жртве Богу свога оца, Исака. ² У ноћном виђењу, Бог зовну Израиља: „Јакове! Јакове!“

Он се одазва: „Ево ме!“

³ „Ја сам – рече – Бог твога оца. Не бој се да сиђеш у Египат, јер ћу тамо од тебе учинити велики народ. ⁴ Ја ћу сићи с тобом у Египат и ја са̂м ћу те вратити овамо; а Јосиф ће ти својом руком склопити очи.“

⁵ Јаков оде из Вир-Савеје. Израиљеви синови сместише свога оца, Јакова, своју децу и своје жене у кола која је фараон послао да га повезу. ⁶ Са собом поведу своју стоку и своја добра што су их стекли у хананској земљи, па дођу у Египат, Јаков и све његово потомство. ⁷ У Египат је повео своје синове, своје унуке, своје ћерке и ћерке својих синова, све своје потомство.

⁸ Ово су имена Израиљевих синова који су отишли за Египат – Јаков и његови потомци:

¹⁵ То су синови које је Лија родила Јакову у Падан-Араму и ћерку Дину. Укупно тридесет три потомака.

¹⁸ То су потомци Зелфе коју је Лаван дао својој ћерки Лији. Она је родила Јакову њих шеснаест.

²² То су Рахиљини потомци које је родила Јакову. Укупно четрнаест душа.

²⁵ То су синови Вале коју је Лаван дао својој ћерки Рахиљи. Она је родила Јакову њих седам.

²⁶ Свих оних који су са Јаковом отишли у Египат, оних који од њега потичу, не укључујући жене Јаковљевих синова, било је шездесет шест. ²⁷ Јосифу су се родила два сина у Египту. Дакле, свих душа у Јаковљевом дому било је седамдесет.

²⁸ Јаков је пред собом послао Јосифу Јуду да покаже пут до Госена. Кад су стигли у госенски крај, ²⁹ Јосиф упрегне своја кола, па пође у сусрет своме оцу, Израиљу, у Госен. Када се појавио пред њим, обиснуо му се око врата и дуго плакао.

³⁰ Израиљ рече Јосифу: „Сад могу да умрем, јер сам видео твоје лице, те знам да си још жив!“

³¹ Тада Јосиф рече својој браћи и дому свога оца: „Ја ћу сада отићи и обавестити фараона: ’Моја браћа и дом мога оца, који су били у хананској земљи, дошли су к мени. ³² Они су пастири, баве се сточарством. Дотерали су са собом ситну и крупну стоку, заједно са свим својим имањем.’ ³³ Кад вас фараон позове и упита: ’Чиме се бавите?’, ³⁴ ви реците: ’Твоје слуге се баве сточарством од своје младости па све до сад, исто као и наши преци’, да бисте могли да се населите у госенском крају. Наиме, Египћанима су сви пастири мрски.“

Пред фараоном

47 Јосиф оде и обавести фараона: „Дошли су мој отац и моја браћа са својом крупном и ситном стоком и са свом својом имовином из Ханана. Ено их у госенском крају.“ ² Затим је издвојио петорицу између своје браће и представио их фараону.

³ „Чиме се бавите?“ – упитао је фараон његову браћу.

„Твоје слуге су пастири, исто као и наши преци“ – одговоре они ⁴ и наставе: „Дошли смо да се задржимо у земљи као странци, јер нема више паше за стада твојих слугу. Тешка глад је завладала у хананској земљи. Стога, допусти својим слугама да се настане у госенском крају.“

⁵ Фараон рече Јосифу: „Твој отац и твоја браћа су дошли к теби. ⁶ Египатска земља ти је отворена; настани свога оца и своју браћу у најбољем делу земље. Настаните се у госенском крају. Ако знаш да међу њима има способних људи, постави их за надгледнике моје властите стоке.“

⁷ Затим Јосиф дође са својим оцем, Јаковом, и представи га фараону, а Јаков благослови фараона. ⁸ Фараон упита Јакова: „Колико ти је година?“

⁹ Јаков одговори фараону: „Година мог луталачког живота има стотину тридесет. Незнатан је број година мога живота, а биле су мукотрпне; бројем нису достигле године луталачког живота мојих отаца.“ ¹⁰ Јаков је благословио фараона, па је отишао од њега.

¹¹ Јосиф је населио свога оца и своју браћу и дао им посед у најбољем делу египатске земље, у Рамесиној Крајини, као што је фараон наредио. ¹² Јосиф је снабдевао храном свога оца, своју браћу и сав дом свога оца, према броју њихове деце.

Земља прелази у фараоново власништво

¹³ Хране није било у целој земљи, јер је глад била жестока: исцрпила је и египатску и хананску земљу. ¹⁴ Јосиф је покупио сав новац што се налазио у Египту и Ханану у замену за жито које се куповало и однео га у фараонов двор. ¹⁵ Кад је новца понестало у египатској и хананској земљи, сви Египћани дођу к Јосифу, и обрате му се: „Дај нам хлеба! Зашто да помремо пред твојим очима? Новца више нема!“

¹⁶ Јосиф им одговори: „Пошто новца више нема, дотерајте своју стоку и ја ћу вам дати хране у замену за стоку.“ ¹⁷ Тако су дотерали своју стоку Јосифу, а овај им је дао хране у замену за коње, за крупну и ситну стоку, за говеда и магарце. Те године их је снабдевао храном у замену за сву њихову стоку.

¹⁸ Та година је прошла. Наредне године су поново дошли к њему и рекли му: „Не можемо сакрити од свога господара да је нестало новца, а сва наша стада стоке сада припадају нашем господару. Није нам остало ништа за нашег господара осим наших властитих тела и земље. ¹⁹ Зашто да помремо пред твојим очима и да се наша поља претворе у пустош? Купи нас и наша поља у замену за храну. Тако ћемо ми и наша поља постати фараоново власништво. Дај нам семе да не помремо него да преживимо и да се наша поља не претворе у пустош!“

²⁰ Тако је Јосиф откупио за фараона целу египатску земљу. Сви Египћани су продали своје њиве, јер их је глад жестоко притисла. Тако је земља постала фараоново власништво. ²¹ А народ је, од једног краја Египта до другог, ставио под управу градова.^{[g] 22} Једино није откупио њиве свештеника, јер су свештеници добијали приход од фараона и живели од тог прихода који им је фараон давао. Из тог разлога нису продали своје њиве.

²³ Јосиф рече народу: „Пошто сам данас купио и вас и вашу земљу за фараона, ево вам семе, па засејте земљу. ²⁴ Фараону ћете давати једну петину од урода, а четири петине ће остати вама за сејање њива, за храну вама, вашим укућанима и вашој деци.“

²⁵ Они на то рекоше: „Спасио си нам живот! Само нека нам буде благонаклон наш господар и бићемо робови фараону.“

²⁶ Јосиф је донео закон по коме једна петина земље припада фараону. Тај закон о земљи у Египту важи све до данас. Једино свештеничке њиве не припадају фараону.

Јаковљева последња жеља

²⁷ Израиљ се настанио у Египту, у госенском крају. Ту су стекли власништво над земљом; били су плодни и веома се умножили.

²⁸ Јаков је живео седамнаест година у египатској земљи. Укупна дужина Јаковљевог живота је износила стотину четрдесет седам година. ²⁹ Кад се приближило време да Израиљ умре, позвао је свога сина Јосифа и рекао му: „Ако хоћеш да ми искажеш своју наклоност, стави руку под моје бедро и обећај да ћеш ми исказати благонаклоност и оданост. Немој ме сахранити у Египту! ³⁰ Кад будем починуо са својим прецима, однеси ме из Египта и сахрани ме у њиховом гробу.“

А он му одговори: „Урадићу како си рекао.“

³¹ Рекао му је: „Закуни ми се.“ Јосиф му се заклео а Израиљ му се дубоко поклонио на узглављу^[h] своје постеље.

Јаков благосиља Јефрема и Манасију

48 Након ових догађања, јаве Јосифу: „Отац ти се разболео.“ Нато је Јосиф повео своја два сина, Манасију и Јефрема. ² Кад су Јакову рекли: „Ево, дошао ти је твој син Јосиф“, Израиљ је прикупио снагу и сео на постељу.

³ Јаков рече Јосифу: „Бог Свемоћни објавио ми се у Лузу, у хананској земљи, и благословио ме. ⁴ Рекао ми је: ’Ево, учинићу те родним и бројним, те учинити да од тебе настане скуп народа. А ову земљу даћу твоме потомству после тебе у вечни посед.’

⁵ Сада ће твоја два сина, Јефрем и Манасија, која су ти се родила у Египту пре него што сам дошао к теби, бити моји као што су моји Рувим и Симеун. ⁶ Потомци који су ти се родили после њих биће твоји. Они ће примити своје наследство на име своје браће. ⁷ Док сам се враћао из Падана, на путу ми умре Рахиља, у хананској земљи, на домак Ефрате. Сахранио сам је тамо, уз пут за Ефрату, садашњи Витлејем.“

⁸ Кад је Израиљ видео Јосифове синове, упитао је: „Ко су ови?“

⁹ „То су моји синови које ми је Бог дао овде“ – одговори Јосиф своме оцу.

Израиљ рече: „Приведи ми их да их благословим.“ ¹⁰ Израиљу су, наиме, очи биле ослабиле од старости, па није видео. Кад их је привео, Израиљ их је пољубио и загрлио.

¹¹ Израиљ затим рече Јосифу: „Нисам се надао да ћу икада више видети твоје лице, а ево, Бог ми је дао да видим и твоје потомке.“

¹² Јосиф их је тада скинуо са његових колена и поклонио му се лицем до земље. ¹³ Затим Јосиф узме своја два сина, Јефрема својом десницом, Израиљу с лева, а Манасију својом левицом, Израиљу с десна, па му их примакне. ¹⁴ Међутим, Израиљ пружи своју десницу и положи је на Јефремову главу, а своју левицу на Манасијину, држећи руке унакрст, иако је Манасија био првенац.

¹⁵ Потом је благословио Јосифа, рекавши:

¹⁷ Кад је Јосиф видео да је његов отац положио своју десну руку на Јефремову главу, није му било право. Зато је посегнуо за очевом руком да је премести са Јефремове главе на Манасијину главу. ¹⁸ Рекао је своме оцу: „Не тако, оче мој! Положи своју руку на главу овог другог, јер је он првенац.“

¹⁹ Његов отац је то одбио, рекавши: „Знам, сине мој, знам. Од њега ће, такође, настати народ, и то велики народ. Ипак, његов млађи брат ће бити већи од њега, и његово потомство ће постати мноштво народа.“ ²⁰ Тог дана их је благословио, рекавши:

Тако је Јефрему доделио првенаштво над Манасијом.

²¹ Израиљ затим рече: „Ево, ускоро ћу умрети, али Бог ће бити с вама и он ће вас вратити у земљу ваших отаца. ²² Теби дајем и Сихем, део више него твојој браћи, који сам луком и мачем освојио од Аморејаца.“

Јаковљево завештање

49 Јаков затим позва своје остале синове и рече: „Окупите се да вам кажем шта ће се збити са вама у последњим данима.

²⁸ То су сва Израиљева племена, њих дванаест. Ово им је њихов отац рекао кад их је благосиљао. Свакога од њих је благословио посебним благословом.

Јаковљева смрт

²⁹ Затим им је заповедио: „Ускоро ћу се придружити своме народу. Сахраните ме са мојим прецима у пећину која се налази на пољу Ефрона Хетита. ³⁰ То је пећина на пољу Макпели, према Мамрији у хананској земљи, коју је Авра̂м, заједно с пољем, купио од Ефрона Хетита за место сахрањивања. ³¹ Тамо су сахрањени Авра̂м и његова жена Сара, тамо су сахрањени Исак и његова жена Ревека, а тамо сам сахранио и Лију. ³² Поље и пећина на њему су купљени од потомака Хетита.“

³³ Кад је Јаков дао ова упутства својим синовима, привукао је своје ноге на постељу и издахнуо, придруживши се тако своме народу.

Јаковљев погреб

50 Јосиф се баци преко очевог лица, па се исплаче над њим и изљуби га. ² Затим је заповедио лекарима који су били у његовој служби да му балзамују оца. Лекари су балзамовали Израиља. ³ За то им је требало четрдесет дана, јер толико траје балзамовање. Египћани су га оплакивали седамдесет дана.

⁴ Кад су дани жалости прошли, Јосиф се обрати фараоновим дворанима: „Ако сам стекао вашу наклоност, пренесите фараону ово: ⁵ ’Мој ме је отац заклео, рекавши: ’Ево, ближи ми се крај. Сахрани ме у гробу који сам начинио за себе у земљи хананској.’ Сада ми допусти да одем и сахраним свога оца, а онда ћу се вратити.’“

⁶ Фараон му рече: „Иди и сахрани свога оца како те је заклео.“

⁷ Тако Јосиф оде да сахрани свога оца. Са њим су пошли и сви фараонови дворани – угледници на његовом двору и сви угледници египатске земље, ⁸ као и сва његова породица, његова браћа и породица његовог оца. У госенском крају су остала једино њихова деца, овце и говеда. ⁹ Са њим су ишла и бојна кола и коњаници. Поворка је била веома дуга.

¹⁰ Кад су стигли до Атадовог гумна, који је с оне стране Јордана, одржали су велико и свечано нарицање. Јосиф је одржао седмодневни обред жалости за својим оцем. ¹¹ Кад су становници Ханана видели обред жалости код Атадовог гумна, рекли су: „То је египатски свечани обред жалости.“ Зато је то место названо Авел-Мисраим^[n]. Оно се налази с оне стране Јордана.

¹² Јаковљеви синови су му учинили како им је заповедио. ¹³ Његови синови су га однели у хананску земљу и сахранили у пећини на пољу Макпела код Мамрије. То поље је Авра̂м купио од Ефрона Хетита за сахрањивање. ¹⁴ Након што је сахранио свога оца, Јосиф се вратио у Египат, он и његова браћа, и сви који су пошли са њим да сахрани свога оца.

Јосиф теши браћу

¹⁵ Видевши да им је отац мртав, Јосифова браћа рекоше: „Шта ако је Јосиф још увек киван на нас, па нам узврати за све зло што смо му нанели?“ ¹⁶ Зато поруче они Јосифу: „Пред своју смрт, твој отац је заповедио: ¹⁷ ’Овако реците Јосифу: ’Опрости својој браћи неправду и грех који су учинили поступајући онако зло према теби.’ Опрости, стога, неправду слугама Бога твога оца.’“ Јосиф се заплакао кад су му то рекли.

¹⁸ Његова браћа лично дођу к њему, баце се пред њега и кажу му: „Ево нас, твоји смо робови!“

¹⁹ Али Јосиф им рече: „Не бојте се! Па, зар сам ја уместо Бога? ²⁰ Ви сте смишљали да ми наудите, али Бог је то окренуо на добро. То је учинио да би сачувао на животу многе народе, како то и јесте данас. ²¹ Зато се не бојте! Ја ћу се бринути за вас и вашу децу.“ Тако их је умирио љубазним речима.

Јосифова смрт

²² Јосиф је остао у Египту са породицом свога оца. Живео је стотину десет година. ²³ Јосиф је дочекао да види Јефремову децу до трећег колена. Махирови синови, Манасијини унуци су се такође родили на Јосифовим коленима.

²⁴ Јосиф се обрати својој браћи: „Ево, ускоро ћу умрети. Бог ће вас свакако посетити и одвести вас из ове земље у земљу коју је под заклетвом обећао Авра̂му, Исаку и Јакову.“ ²⁵ Тада је Јосиф заклео синове Израиљеве: „Бог ће вам свакако притећи у помоћ. Тада ћете понети моје кости одавде.“

²⁶ Јосифу је било стотину десет година кад је умро. Затим су га балзамовали и у Египту га положили у ковчег.